ИНТЕРВЈУ: СИМОН ШОНБРОД, РУКОВОДИЛАЦ ФРАНЦУСКОГ ИНСТИТУТА
НИШТА БЕЗ КУЛТУРНИХ СТАНИЦА Фестивал француског филма подиже лествицу „ИМАМО ПУБЛИКУ КОЈА ТО ТРАЖИ”, каже Шонброд
Фестивал француског филма, његова осма едиција, биће одржан од сутра до 29. јуна у новосадским културним станицама Свилара, Барка и Еђшег.
И ове године избор остварења која ће бити приказана овдашњим поклоницима седме уметности заиста је на изузетно високом нивоу, не само због чињенице да се листом ради о новим филмовима, већ и о пажљиво бираним насловима који репрезентују оно понајбоље у корпусу савремене француске кинематографије.
– Ове године је осмо издање Фестивала француског филма у Србији, с тим да га други пут у Новом Саду реализујемо у културним станицама – најављује руководилац новосадског огранка Француског института Simon Schoonbroodt за пројекат. – Новосадски део фестивала ће 24. јуна у Свилари почети комедијом „Електрични пољубац“ Пјера Салвадорија, која је ове године отворила 79. Кански филмски фестивал, а до 29. јуна публика ће бити у прилици да види и филмове „Иго” Паскала Бонитцера, „Комеди франсез” Мартина Дарондоа и Бертрана Исклара, „Нико неће знати” Венсана Маела Кардоне, „Амерички сан” Антонија Марсијана, „Госпођа” Давида Руа, „Mi Amor” Гијома Никлуа и, за крај, драму „Шапат” редитељке Лејле Бузид. Сви филмови су из ове године, осим „Нико неће знати”, који је из 2025.
Због чега се фестивал одржава у културним станицама?
– Без мреже културних станица у Новом Саду буквално не знам како бисмо могли да реализујемо фестивал у овом формату. Раније смо имали сарадњу са Културним центром Новог Сада, што јесте било супер, али смо тада могли да рачунамо на само један дан, три филма и то је то. И Француском институту, а и мени лично, било је жао што не можемо нешто више да понудимо Новом Саду, јер мислим да имамо публику и знамо колико људи траже оваква дешавања. Уосталом, о томе сведочи и прошлогодишње интересовање, када смо захваљујући културним станицама добили могућност да прикажемо више филмова. Ми у Институту немамо уређаје за приказивање филмова, али зато имамо срећу да у Новом Саду постоји та мрежа и било би мало тужно да то не искористимо. Ми и иначе одлично сарађујемо са културним станицама. Имали смо изложбе, конференције, а врло често и филмске пројекције, и било је сасвим логично да наставимо ту сарадњу и кроз реализацију Фестивала француског филма.
Која је генерално улога новосадског огранка Француског института?
– Француски институт у Новом Саду је најпре школа језика, али и културни центар. Везани смо за Амбасаду Француске у Београду и наше мисије су везане за промовисање француског језика и културе. Међутим, као једини страни културни центар у Новом Саду, нама је битно да будемо отворени не само за француску културу и француски језик. Што се тиче самог програма, током целе године имамо заиста разноврсне садржаје. Приређујемо изложбе, одржавамо концерте, а ево сада и фестивал. При томе су код нас сви добро дошли, ако имају идеје или ако им је потребан простор – ми смо врло отворени за сарадњу. Понекад то и није директно везано за француски језик. Радимо доста са Европском кућом у Новом Саду. Одржавају се, на пример, радионице за децу или друштвене игре за одрасле. И не морате да говорите француски језик да бисте ушли у Француски институт. Врло често су наши програми и на српском и на француском, као у случају Фестивала француског филма, где ће сва остварења бити титлована. Зато је довољно само да нас пратите и сигуран сам да ћете наћи нешто што вас занима, чак и ако не говорите француски – а на крају се можда и заинтересујете да га научите.
Кратки описи остварења на фестивалу
- „Електрични пољубац” (The Electric Kiss / La Vénus électrique, режија: Пјер Салвадори): Радња је смештена у Париз 1928. године, где млади сликар Антоан после смрти супруге губи вољу за животом и стварањем. Покушавајући да ступи у контакт с њом преко медијума, упознаје Сузан, радницу из путујућег вашара која почиње да глуми спиритуалисткињу. Док Антоан поново проналази инспирацију, Сузан се заљубљује у човека кога истовремено обмањује, па се романтична комедија претвара у причу о љубави, кривици и самообмани.
- „Иго” (Victor comme tout le monde, режија: Паскал Бонитцер): Виктор је наизглед сасвим обичан човек чији се живот изненада мења када га околина почиње доживљавати као некога ко није. Низ неспоразума и неочекиваних сусрета доводи га у ситуације које га приморавају да преиспита сопствени идентитет и односе с људима. Филм, у препознатљивом Бонитцеровом стилу, спаја комедију карактера и суптилну психолошку драму, уз сјајну глуму Фабриса Ликинија.
- „Комеди франсез” (De la Comédie-Française, режија: Мартин Дарондо и Бертран Исклар): Филм води гледаоце иза кулиса најстаријег француског националног позоришта, пратећи свакодневицу ансамбла, пробе и припреме представа. Истовремено приказује традицију институције и изазове са којима се савремени глумци и редитељи суочавају. Реч је о духовитом и интимном погледу на живот једне од најзначајнијих европских позоришних кућа.
- „Нико неће знати” (Personne ne saura, режија: Венсан Маел Кардона): Радња прати групу ликова чије се судбине укрштају у једном кафеу око тајне која прети да промени њихове животе. Како покушавају да сакрију истину, граница између лажи, случајности и одговорности постаје све нејаснија. Филм комбинује елементе драме и трилера, истражујући последице скривених одлука.
- „Амерички сан” (American Dream, режија: Антонио Марсијано): У средишту филмске приче су два јунака који верују да ће им одлазак у Сједињене Државе донети бољи живот и прилику за нови почетак. Суочени са стварношћу, они постепено откривају колико је идеја „америчког сна” удаљена од свакодневице коју живе. Филм кроз њихову причу говори о амбицији, разочарању и потрази за достојанством.
- „Госпођа” (Madame, режија: Давид Ру): Главна јунакиња је жена на прагу четрдесетих година која покушава да одржи привид стабилног живота док се истовремено суочава са породичним и личним кризама. Њени односи са најближима постепено откривају дуго потискиване сукобе и емоције. Филм је интимна породична драма о идентитету, одговорности и потреби за променом.
- „Mi Amor” (режија: Гијом Никлу): Реч је о психолошком трилеру који наизглед једноставну причу о нестанку постепено претвара у узнемирујуће путовање кроз параноју, неизвесност и осећај отуђености. У средишту радње је Роми, чија најбоља пријатељица после ноћи проведене у клубу на Канарским острвима мистериозно нестаје без трага. Док покушава да је пронађе, Роми наилази на равнодушност локалног становништва и власти, што је приморава да сама започне истрагу.
- „Шапат” (Le Murmure, режија: Лејла Бузид): Главна јунакиња је девојка из Туниса која живи у Француској и добија вест да јој је брат преминуо. Враћа се у домовину, али нико не жели да говори о томе шта се заиста догодило. Њено лично сазревање одвија се паралелно са откривањем породичних тајни које мењају њен поглед на свет, а Лејла Бузид гради суптилну драму о идентитету, сећању и ослобађању од наслеђених ограничења.
М. Стајић
