UMETNIKOVA ŽUDNJA ZA SLOBODOM Najavljena premijera filma Nenada Pavlovića „Izlet” po romanu Miće Popovića

Ovako je pisao Mića Popović u romanu „Izletu”, koji je poslužio kao osnova njegovom sinu Jovanu Popoviću da napiše scenario, po kojem je Nenad Pavlović, sin Žike Pavlovića, snimio istoimeni filmu.  Za 21. decembar je najavljena svetska premijera „Izleta”, u kojem glavne uloge tumače Stefan Vukić, Jovo Maksić, Nenad Heraković, Radoslav Rale Milenković, Denis Murić, Radoje Čupić, Milena Pavlović, Milena Radulović, Dragan Bjelogrlić i Predrag Miki Manojlović. 

– U središtu radnje je mladi čovek sa likovnim afinitetima, delikatne prirode, neprilagođen svetu i sistemu u kome živi – pojašnjava Pavlović za „Dnevnik”. – Suočen sa iznenadnim gubitkom oca, zatečen porodičnim očekivanjima da sazri, očvrsne i preuzme ulogu glave porodice, po prvi put stiče hrabrost da  se osamostali i odvaži na put u nepoznato, do samog kraja reke. Bežeći od straha koji oseća u svakodnevnom životu u totalitarnom sistemu, ispoljava ludačku hrabrost kad se upusti u avanture i izazove, daleko opasnije od onih kod kuće. 

Kako dalje opisuje Pavlović, odiseja koju proživi glavni junak „Izleta” da bi napravio pun krug i vratio se odakle je i pošao, put je sazrevanja, samospoznaje i pronalaženja odgovora na egzistencijalistička pitanja o smislu, svrsi i vrednosti života nasuprot ništavila smrti. Ploveći sve dalje niz reku,  on sve više se čisti od prisustva ljudi „ispravnih gledišta“ koji predstavljaju veliku većinu. 

Individue koje usput sreće nemaju lična imena, već nazive funkcija – majka, carinik,radnik, poštarka, kuvar, pukovnik… predstavljajući sve slojeve društva sa niskim, banalnim, sebičnim pobudama. Svi su prepreke na umetnikovom putu i izvori su sukoba. Umetnikova žudnja za slobodom od ljudi i konvencija, porodice i režima, takođe je i potreba za mirom i tišinom, oslobođenim od ljudske buke, vreve i meteža. 

– Zaista, mukotrpni jadi plovidbe, neprijatni susreti kao i introspektivna seciranja, mogu se posmatrati univerzalno, blisko manje-više svakoj osobi na planeti, koja barem jednom za života mora da prođe tu inicijaciju, taj odlazak u ništa, to prihvatanje besmisla, slabosti i smrtnosti, ne bi li savladala prekretnicu na kojoj je zapela – ističe Pavlović. – No, za razliku od mnoštva ljudi koja takvo iskustvo proživi svega jednom, a možda ni toliko, sudbina koju deli velika većina stvaralaca umetničkih dela jeste da se sa takvim izazovima suočavaju daleko češće. Iz razloga što je stvaralaštvo koje je iskreno, autentično i nastalo iz utrobe autora, iznova prolaženje kroz agonije bola, nesigurnosti, ushićenja, razočarenja, groznice na ivici smrti, pa natrag do povratka u život. 

Po rediteljevim rečima, i očevi autora filma, Mića Popović i Žika Pavlović, delili su neutaživu potrebu za stvaranjem, sa posvećenošću gvozdenoj disciplini, i vrlo striktnim pravilima nametnutih sebi samima, maltene na nivou fanatičnosti. 

– Svestrani autori, ostvareni na po nekoliko grana umetnosti (slikarstvo, književnost, film…) kreirali su svakodnevno, bez presedana, sa podjednakim žarom na početku i na kraju karijere, kako u nemaštini, bolesti, na ivici smrti, u zatvoru, pod cenzurom, sa zabranama rada, isto tako i u veselju, obilju, proslavama, radostima, uspesima… Posvećenost umetnosti i samopožrtvovanje zarad iste, nisu smeli da pate zbog venčanja ili sahrane, književnost nije smela da stane dok traje snimanje filma, slika nije mogla da tuguje dok se priprema pozorišna predstava... Za tu dvojicu velikana, mislilaca, filozofa, strogih i neumoljivih, a opet nežnih i toplih ljudi, postojala je samo jedna mantra - život je umetnost, umetnost je život. Nerazdvojni – ističe Pavlović. – Uostalom, najbolje je navesti citat iz „ratnog dnevnika iz zatvora“, beleški Miće Popovića vođenih tokom zarobljeništva zime 1946. godine, kad je krajem rata bez razloga uhapšen: „Moje unutrašnje moranje da od svakog pojedinačnog trenutka u životu pravim novi život, to je sva moja tragedija i sva moja veličina. Jer ja nikada neću „oguglati“ kako se to ovde kaže; prolaziću kroz sve patnje širom otvorenih očiju, proživeću svoju sudbinu do dna. I neću se zbog toga kajati. Ja znam da „oguglati“ znači nositi praznu dušu, a ja hoću punu dušu, pa makar i bola punu. Ni malo ne menja situaciju to što mi se može dogoditi, da budem osuđen na pet, šest, osam godina. Iz tamnice, ne sporim, mogu da me iznesu bez pluća, ali ja sam iz nje neću izaći bez sjaja u očima.“

Veliki intervju sa Nenadom Pavlovićem objavićemo u nedeljnom broju, 14. decembra.