УМЕТНИКОВА ЖУДЊА ЗА СЛОБОДОМ Најављена премијера филма Ненада Павловића „Излет” по роману Миће Поповића

Овако је писао Мића Поповић у роману „Излету”, који је послужио као основа његовом сину Јовану Поповићу да напише сценарио, по којем је Ненад Павловић, син Жике Павловића, снимио истоимени филму.  За 21. децембар је најављена светска премијера „Излета”, у којем главне улоге тумаче Стефан Вукић, Јово Максић, Ненад Хераковић, Радослав Рале Миленковић, Денис Мурић, Радоје Чупић, Милена Павловић, Милена Радуловић, Драган Бјелогрлић и Предраг Мики Манојловић. 

– У средишту радње је млади човек са ликовним афинитетима, деликатне природе, неприлагођен свету и систему у коме живи – појашњава Павловић за „Дневник”. – Суочен са изненадним губитком оца, затечен породичним очекивањима да сазри, очврсне и преузме улогу главе породице, по први пут стиче храброст да  се осамостали и одважи на пут у непознато, до самог краја реке. Бежећи од страха који осећа у свакодневном животу у тоталитарном систему, испољава лудачку храброст кад се упусти у авантуре и изазове, далеко опасније од оних код куће. 

Како даље описује Павловић, одисеја коју проживи главни јунак „Излета” да би направио пун круг и вратио се одакле је и пошао, пут је сазревања, самоспознаје и проналажења одговора на егзистенцијалистичка питања о смислу, сврси и вредности живота насупрот ништавила смрти. Пловећи све даље низ реку,  он све више се чисти од присуства људи „исправних гледишта“ који представљају велику већину. 

Индивидуе које успут среће немају лична имена, већ називе функција – мајка, цариник,радник, поштарка, кувар, пуковник… представљајући све слојеве друштва са ниским, баналним, себичним побудама. Сви су препреке на уметниковом путу и извори су сукоба. Уметникова жудња за слободом од људи и конвенција, породице и режима, такође је и потреба за миром и тишином, ослобођеним од људске буке, вреве и метежа. 

– Заиста, мукотрпни јади пловидбе, непријатни сусрети као и интроспективна сецирања, могу се посматрати универзално, блиско мање-више свакој особи на планети, која барем једном за живота мора да прође ту иницијацију, тај одлазак у ништа, то прихватање бесмисла, слабости и смртности, не би ли савладала прекретницу на којој је запела – истиче Павловић. – Но, за разлику од мноштва људи која такво искуство проживи свега једном, а можда ни толико, судбина коју дели велика већина стваралаца уметничких дела јесте да се са таквим изазовима суочавају далеко чешће. Из разлога што је стваралаштво које је искрено, аутентично и настало из утробе аутора, изнова пролажење кроз агоније бола, несигурности, усхићења, разочарења, грознице на ивици смрти, па натраг до повратка у живот. 

По редитељевим речима, и очеви аутора филма, Мића Поповић и Жика Павловић, делили су неутаживу потребу за стварањем, са посвећеношћу гвозденој дисциплини, и врло стриктним правилима наметнутих себи самима, малтене на нивоу фанатичности. 

– Свестрани аутори, остварени на по неколико грана уметности (сликарство, књижевност, филм…) креирали су свакодневно, без преседана, са подједнаким жаром на почетку и на крају каријере, како у немаштини, болести, на ивици смрти, у затвору, под цензуром, са забранама рада, исто тако и у весељу, обиљу, прославама, радостима, успесима… Посвећеност уметности и самопожртвовање зарад исте, нису смели да пате због венчања или сахране, књижевност није смела да стане док траје снимање филма, слика није могла да тугује док се припрема позоришна представа... За ту двојицу великана, мислилаца, филозофа, строгих и неумољивих, а опет нежних и топлих људи, постојала је само једна мантра - живот је уметност, уметност је живот. Нераздвојни – истиче Павловић. – Уосталом, најбоље је навести цитат из „ратног дневника из затвора“, белешки Миће Поповића вођених током заробљеништва зиме 1946. године, кад је крајем рата без разлога ухапшен: „Моје унутрашње морање да од сваког појединачног тренутка у животу правим нови живот, то је сва моја трагедија и сва моја величина. Јер ја никада нећу „огуглати“ како се то овде каже; пролазићу кроз све патње широм отворених очију, проживећу своју судбину до дна. И нећу се због тога кајати. Ја знам да „огуглати“ значи носити празну душу, а ја хоћу пуну душу, па макар и бола пуну. Ни мало не мења ситуацију то што ми се може догодити, да будем осуђен на пет, шест, осам година. Из тамнице, не спорим, могу да ме изнесу без плућа, али ја сам из ње нећу изаћи без сјаја у очима.“

Велики интервју са Ненадом Павловићем објавићемо у недељном броју, 14. децембра.