Godina koju su obeležili Sava Severova i Krleža

postavljenoj prema tekstu Miroslava Krleže, a u izvođenju Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane. Te godine Pozorje je bilo sasvim u znaku poznatog hrvatskog pisca. Jedna od centralnih tribina bila je posvećena Krleži, a na programu su uz pomenutu predstavu bile još dve postavke njegovog dela – “Leda” Hrvatskog narodnog kazališta i “Kristofer Kolumbo” SNP-a koja je i otvorila Pozorje.

Sava Severova (1905-1979) bila je te godine jedna od najvećih zvezda Pozorja, briljirajući kao Laura Lenbah. Komentarišući njenu ulogu, jedan kritičar je primetio da je ona prisutnošću i sugestivnošću svoje pojave toliko zasenila sve ostale (inače dobre) glumce, da je bila centralna ličnost na sceni čak i u trenucima kada se povlačila sasvim u pozadinu. Lauru je Sava igrala dvadeset godina, i smatra se da je do danas niko nije zasenio u ovoj ulozi.

Sava Severova je studirala u Berlinu na Institutu za pozorište u Berlinu. Sarađujući sa Bojanom Stupicom koji joj je bio suprug, glumila je od Maribora, Skoplja, Splita i Ljubljane, do Zagreba i Beograda. Najduže je igrala u JDP-u i u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani gde je svoju karijeru i počela, da bi je mnogo kasnije tamo i završila.

Sledeće godine, na Devetim jugoslovenskim pozorišnim igrama, ponovo su po običaju dodeljene dve nagrade za najbolju glumicu. Dobile su ih Rahela Ferari za ulogu Sarke, i Branka Veselinović za Ginu, obe za uloge u  istoj, izuzetno uspešnoj postavci „Ožalošćene porodice” JDP-a.

Rahela Ferari (1911-1994) je rođena u Zemunu kao Bela Rohel Frajnd, i bila je jedna od naših najvećih pozorišnih i filmskih glumica. Osim uloga na televiziji i u mnogim filmovima koji su ušli u klasike naše kinematografije, igrala je u SNP-u, bila je prvakinja JDP-a, i povremeno gostovala u Ateljeu 212. Udajom za glumca Aleksandra Stojkovića promenila je ime u Marija Stojković, da bi posle njegove smrti uzela umetničko ime Rahela Ferari.

Osim Sterijine nagrade, Rahela Ferari dobitnica je Oktobarske, Sedmojulske i nagrade Dobričin prsten. U seriji „Veliki srpski glumci”, pošta Srbije je izdala marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah „Ko je ko u svetu Jevreja”, dobila je svoju ulicu u Padinskoj skeli, JDP je ove godine postavio predstavu o njenom životu („Rahelina kutija”), a jedan pankerski bend iz Banjaluke se čak nazvao po njoj! Pamte se njene uloge u „Davitelju protiv davitelja”, „Sakupljačima perja”, „Nacionalnoj klasi” i brojnim drugim filmovima.

Mnogi je se sećaju kao vrcave i duhovite i u svakodnevom životu, pa se još prepričava kako se reditelju Paolu Mađeliju, sa kojim je imala neslaganja, osvetila tako što je svaki dan dolazila na probe u nečemu ljubičastom pošto je znala da ga ta boja izluđuje!

Branka Veselinović (1916) glumica za koju su tvrdili da ima izuzetan dar za humor i satiru, rođena je u Bečeju, studirala Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu i već kao mlada devojka postala članica Srpskog narodnog pozorišta (tada je ono još nosilo ime Narodno pozorište Dunavske banovine.) Igrala je i u Ateljeu 212, ali se najduže zadržala u JDP-u. Bila je ambasador Unicefa, a ceo život se angažuje u humanitarnom radu.

Nastasja Pisarev

Gluma koja život znači

Rahela je jedina od svoje porodice živa dočekala kraj Drugog svetskog rata. Odbila je da nosi žutu traku, i za vreme okupacije se skrivala po raznim kućama i tavanima u Beogradu i okolini.

Jedne noći, za vreme racije, Gestapo je zalupao na vrata kuće u kojoj je tada živela predstavljajući se kao Ruža. Dok je oduzeta od straha uzalud razmišljala šta da uradi, u sobu je utrčala njena drugarica Smiljka s namerom da pokuša da je spase i vrisnula: „Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu!“ Rahela je prihvatila blef, i uspela da odglumi ubedljivu euforiju zbog nepostojeće uloge pred Gestapovcima. Ozarena, doviknula im je da su joj oni doneli sreću i da će ih sve redom častiti, a onda se okrenula i istrčala napolje u noć, dok su oni zbunjeni ostali da stoje na pragu, zaboravivši da je legitimišu.

Istinska dama

Sava Severova je bila udata za reditelja Bojana Stupicu, velikog pozorišnog maga nekadašnje Jugoslavije i čoveka neiscrpne mašte, za kog se pričalo da se za karijeru u teatru odlučio upravo zbog nje. Iz dvadesetogodišnjeg braka imali su jednog sina. Bojan Stupica se posle razvoda oženio takođe poznatom glumicom, Mirom Stupicom.

U razgovoru za nedeljnik Nin, glumac Slavko Simić, sećajući se ljudi sa kojima je radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ispričao je anegdotu koja ilustruje kakav je mogao biti odnos Save Severove i Bojana Stupice. Sve se dešavalo sredinom pedesetih, u vreme neposredno posle premijere predstave Bojana Stupice „Krvava svadba” prema Lorkinom tekstu. Predstava je trpela teške kritike pošto je sa državnog vrha stigla nezvanična naredba da se politički nepodobni reditelj diskredituje. Simić je dalje pričao ovako: „Iako sam gledao generalne probe i premijeru ’Krvave svadbe’, posle onog napada na Bojana rešim se da vidim još jednom predstavu. Gledaću iz lože za goste. Uđem, a tamo su već sedele dve gospođe. Sednem iza njih. U loži je polumrak, a kada se jedna gospođa okrenula prema prijateljici, prepoznam Savu Severovu, veliku dramsku umetnicu, nekadašnju ženu Bojana Stupice koja je sve do raskida braka bila članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle raspada braka Severova je napustila pozorište i otišla u Ljubljanu. Ali, evo, došla je da vidi predstavu koju je kritika napala u novinama.

Počinje predstava. Ređaju se scene i slike. Severova, gledajući predstavu bivšeg muža, i Miru Stupicu, njegovu sadašnju ženu u glavnoj ulozi, kaže svojoj prijateljici: - Šta oni hoće (misleći na kritičare) svaka je scena prelepa, a svaka slika lepša jedna od druge!”