Година коју су обележили Сава Северова и Крлежа
постављеној према тексту Мирослава Крлеже, а у извођењу Словенског народног гледалишча из Љубљане. Те године Позорје је било сасвим у знаку познатог хрватског писца. Једна од централних трибина била је посвећена Крлежи, а на програму су уз поменуту представу биле још две поставке његовог дела – “Леда” Хрватског народног казалишта и “Кристофер Колумбо” СНП-а која је и отворила Позорје.
Сава Северова (1905-1979) била је те године једна од највећих звезда Позорја, бриљирајући као Лаура Ленбах. Коментаришући њену улогу, један критичар је приметио да је она присутношћу и сугестивношћу своје појаве толико засенила све остале (иначе добре) глумце, да је била централна личност на сцени чак и у тренуцима када се повлачила сасвим у позадину. Лауру је Сава играла двадесет година, и сматра се да је до данас нико није засенио у овој улози.
Сава Северова је студирала у Берлину на Институту за позориште у Берлину. Сарађујући са Бојаном Ступицом који јој је био супруг, глумила је од Марибора, Скопља, Сплита и Љубљане, до Загреба и Београда. Најдуже је играла у ЈДП-у и у Словенском народном гледалишчу у Љубљани где је своју каријеру и почела, да би је много касније тамо и завршила.
Следеће године, на Деветим југословенским позоришним играма, поново су по обичају додељене две награде за најбољу глумицу. Добиле су их Рахела Ферари за улогу Сарке, и Бранка Веселиновић за Гину, обе за улоге у истој, изузетно успешној поставци „Ожалошћене породице” ЈДП-а.
Рахела Ферари (1911-1994) је рођена у Земуну као Бела Рохел Фрајнд, и била је једна од наших највећих позоришних и филмских глумица. Осим улога на телевизији и у многим филмовима који су ушли у класике наше кинематографије, играла је у СНП-у, била је првакиња ЈДП-а, и повремено гостовала у Атељеу 212. Удајом за глумца Александра Стојковића променила је име у Марија Стојковић, да би после његове смрти узела уметничко име Рахела Ферари.
Осим Стеријине награде, Рахела Ферари добитница је Октобарске, Седмојулске и награде Добричин прстен. У серији „Велики српски глумци”, пошта Србије је издала марку с њеним ликом, у Израелу је уврштена у светски алманах „Ко је ко у свету Јевреја”, добила је своју улицу у Падинској скели, ЈДП је ове године поставио представу о њеном животу („Рахелина кутија”), а један панкерски бенд из Бањалуке се чак назвао по њој! Памте се њене улоге у „Давитељу против давитеља”, „Сакупљачима перја”, „Националној класи” и бројним другим филмовима.
Многи је се сећају као врцаве и духовите и у свакодневом животу, па се још препричава како се редитељу Паолу Мађелију, са којим је имала неслагања, осветила тако што је сваки дан долазила на пробе у нечему љубичастом пошто је знала да га та боја излуђује!
Бранка Веселиновић (1916) глумица за коју су тврдили да има изузетан дар за хумор и сатиру, рођена је у Бечеју, студирала Глумачку школу при Народном позоришту у Београду и већ као млада девојка постала чланица Српског народног позоришта (тада је оно још носило име Народно позориште Дунавске бановине.) Играла је и у Атељеу 212, али се најдуже задржала у ЈДП-у. Била је амбасадор Уницефа, а цео живот се ангажује у хуманитарном раду.
Настасја Писарев
Глума која живот значи
Рахела је једина од своје породице жива дочекала крај Другог светског рата. Одбила је да носи жуту траку, и за време окупације се скривала по разним кућама и таванима у Београду и околини.
Једне ноћи, за време рације, Гестапо је залупао на врата куће у којој је тада живела представљајући се као Ружа. Док је одузета од страха узалуд размишљала шта да уради, у собу је утрчала њена другарица Смиљка с намером да покуша да је спасе и вриснула: „Ружо, кажи драгичка, добила си позив из позоришта у Панчеву!“ Рахела је прихватила блеф, и успела да одглуми убедљиву еуфорију због непостојеће улоге пред Гестаповцима. Озарена, довикнула им је да су јој они донели срећу и да ће их све редом частити, а онда се окренула и истрчала напоље у ноћ, док су они збуњени остали да стоје на прагу, заборавивши да је легитимишу.
Истинска дама
Сава Северова је била удата за редитеља Бојана Ступицу, великог позоришног мага некадашње Југославије и човека неисцрпне маште, за ког се причало да се за каријеру у театру одлучио управо због ње. Из двадесетогодишњег брака имали су једног сина. Бојан Ступица се после развода оженио такође познатом глумицом, Миром Ступицом.
У разговору за недељник Нин, глумац Славко Симић, сећајући се људи са којима је радио у Југословенском драмском позоришту, испричао је анегдоту која илуструје какав је могао бити однос Саве Северове и Бојана Ступице. Све се дешавало средином педесетих, у време непосредно после премијере представе Бојана Ступице „Крвава свадба” према Лоркином тексту. Представа је трпела тешке критике пошто је са државног врха стигла незванична наредба да се политички неподобни редитељ дискредитује. Симић је даље причао овако: „Иако сам гледао генералне пробе и премијеру ’Крваве свадбе’, после оног напада на Бојана решим се да видим још једном представу. Гледаћу из ложе за госте. Уђем, а тамо су већ седеле две госпође. Седнем иза њих. У ложи је полумрак, а када се једна госпођа окренула према пријатељици, препознам Саву Северову, велику драмску уметницу, некадашњу жену Бојана Ступице која је све до раскида брака била чланица Југословенског драмског позоришта. После распада брака Северова је напустила позориште и отишла у Љубљану. Али, ево, дошла је да види представу коју је критика напала у новинама.
Почиње представа. Ређају се сцене и слике. Северова, гледајући представу бившег мужа, и Миру Ступицу, његову садашњу жену у главној улози, каже својој пријатељици: - Шта они хоће (мислећи на критичаре) свака је сцена прелепа, а свака слика лепша једна од друге!”