INTERVJU: Dragana Mladenović, pesnikinja, Beležnik tuđih trauma

Deo ove ugledne književne nagrade koja se od 2009. godine dodeljuje isključivo pesnikinjama kako bi se osnažili ženski glasovi i kako bi se iz godine u godinu javnost podsetila na književna dela ali i tragičnu sudbinu jedne od prvih srpskih pesnikinja Milice Stojadinović Srpkinje, jeste i objavljivanje nove zbirke poezije ili izbor iz dosadašnje poezije laureatkinje u ediciji “Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja”.

Iako je do trenutka kada je dobila ovu nagradu za svoju već desetu zbirku poezije, u književnoj javnosti bila prepoznata kao pesnikinja direktnog, beskompromisnog izraza, iako je njena poezija bila prevođena na strane jezike, zastupljena u brojnim značajnim antologijama, te višestruko nagrađivana, do ove knjige “Građa za lep roman” (KCV “Miloš Crnjanski”, 2025) nije postojao nijedan izbor iz njenog poetskog stvaralaštva. Knjigu je priredila i izbor uradila Gorica Radmilović koja je načinila, ne hronološki, već tematski izbor iz poezije Dragane Mladenović.

Izbor iz Vaše poezije, Gorica Radmilović je uradila po temama i “Građa za lep roman” se sastoji iz šest motivskih ciklusa. Da li ste zadovoljni ovim izborom, predstavlja li on suštinu onoga što ste svojom poezijom želeli da kažete?

– Veoma su mi interesantna nova, drugačija i sva moguća čitanja i tumačenja moje poezije. Gorica Radmilović je uradila odličan posao fokusirajući se na neke od dominantnih aspekata mog stvarlaštva. Budući da svoju poeziju doživljavam kao angažovanu, sve ono što sam pisala više sam doživljavala  kao konceptualna dela koja se odnose na određene teme i probleme karakteristične za naše podneblje nego kao zbirke pesama. Prvi put vidim kako pesme mogu da žive i funkcionišu van svojih  „prirodnih staništa”. Imam utisak da se i u tom novom okruženju dobro snalaze.   

Nekoliko vaših ciklusa pesama u prvi plan stavlja Ženu, a u centralnom delu vaše poetike i jesu problemi sa kojima se žene u današnjem društvu suočavaju. Poigravajući se jezikom, ironijom i oštrom kritikom, kroz stihove dovodite u pitanje duboko ukorenjene predrasude i strukture moći koje oblikuju identitet žene…

– Smatram da je položaj žene u nekom društvu izuzetno važna tema. Njoj se, na sreću, bar u umetnosti pridaje sve veći značaj. Međutim, teško je razmatrati je sad kada smo suočeni s društvenim previranjima i borbom za elementarnu pravdu i slobodu, što će u nekom momentu definisati sve ostale teme. Svedoci smo neverovatnog mladalačkog poleta, a ti mladi ljudi, studentkinje koje idu ukorak sa svojim kolegama, bude nadu da će bar neki okoštali patrijarhalni modeli biti prevaziđeni. 

Prilikom uručenja nagrade govorili ste o Milici Stojadinović Srpkinji i svemu onome što je ona predstavljala polovinom 19. veka kada se “usudila” da bude samo pesnikinja i koja je napisala: “Dušom svojom uzvila sam se nad svim gonjenjem, koje zbog svog književnog zanimanja trpim od niskog sveta”. Kako vi doživljavate njeno delo i sudbinu, koliko je njena misija bila pionirska?

– Nažalost, zbog tog pionirskog poduhvata i mešanja u intelektualne radnje svostvene muškarcima, Milica Stojadinović Srpkinja nije trpela gonjenje samo od „niskog sveta”. Bilo je tu i mnogo načitanijih i uticajnih pojedinaca koji su na njenu poeziju gledali s nipodaštavanjem. Najdalje u tome išao je Jovan Skerlić koji je u jednom eseju naziva „bednom pesnikinjom Milicom”.   

Citirali ste tada njene reči da žensko u to vreme uči samo dok je dete jer je nakon detinjstva dočeka majka “sa preslicom, sa varjačom, sa oklagijom da od nje kućanicu obrazuje”. Po njenim rečima, Vuk Karadžić, kada ju je 1850.  prvi put posetio, rekao joj je da u našem rodu ima dosta kućanica, ali nema “to što sam ja”. Koliko je danas, gotovo dva veka nakon Milice, “teško” biti pesnikinja?

– Ono što me trenutno više uznemirava jeste pitanje da li uopšte danas ima smisla pisati poeziju. Doskora sam verovala da ima, više nisam sigurna. Za razliku od prethodnih godina, sve češće sam svedok pesničkih večeri u kojima publiku čine – pesnici. Nekako, kao da ponestaje strpljenja za ono što mi, pesnici, na naš poetski i ponekad hermetičan način, želimo da saopštimo.   

U svojoj poeziji, takođe, ukazujete na njen značaj. Iako je nezahvalno izdvajati samo poneki stih iz pesme, vaši stihovi: “namerava da napiše knjigu/-pisaćeš?/-da, knjigu./-i bićeš pisac?/-ne, biću ja.” toliko toga govore. Koliko pisci suštinski treba da iznesu sopstveno “ja”,  koliko istine treba da iznesu kako bi se radilo o samoj biti književnosti?

– Stihove koje ste izdvojili izgovara vremešni junak iz poetskog romana „Magda” koji pokušava da, suočen sa krizom srednjih godine, pronađe sebe. Pisanje je tu dosta dobra potpora. Međutim, samo se ponekad to pisano traganje za sobom pretvori u dobru književnost. Kada je reč o mom stvaralaštvu, ja, zapravo, do krajnjih granica potiskujem to svoje „ja” i više se osećam se kao katalizator tuđih glasova i beležnik tuđih trauma. Koliko će biti iskrenosti u tvrdnjama, svedočenjima i izjavama, dosta zavisi i od samih književnih junaka i junakinja.   

Gordana Nonin