ИНТЕРВЈУ: Драгана Младеновић, песникиња, Бележник туђих траума

Део ове угледне књижевне награде која се од 2009. године додељује искључиво песникињама како би се оснажили женски гласови и како би се из године у годину јавност подсетила на књижевна дела али и трагичну судбину једне од првих српских песникиња Милице Стојадиновић Српкиње, јесте и објављивање нове збирке поезије или избор из досадашње поезије лауреаткиње у едицији “Добитница књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња”.

Иако је до тренутка када је добила ову награду за своју већ десету збирку поезије, у књижевној јавности била препозната као песникиња директног, бескомпромисног израза, иако је њена поезија била превођена на стране језике, заступљена у бројним значајним антологијама, те вишеструко награђивана, до ове књиге “Грађа за леп роман” (КЦВ “Милош Црњански”, 2025) није постојао ниједан избор из њеног поетског стваралаштва. Књигу је приредила и избор урадила Горица Радмиловић која је начинила, не хронолошки, већ тематски избор из поезије Драгане Младеновић.

Избор из Ваше поезије, Горица Радмиловић је урадила по темама и “Грађа за леп роман” се састоји из шест мотивских циклуса. Да ли сте задовољни овим избором, представља ли он суштину онога што сте својом поезијом желели да кажете?

– Веома су ми интересантна нова, другачија и сва могућа читања и тумачења моје поезије. Горица Радмиловић је урадила одличан посао фокусирајући се на неке од доминантних аспеката мог стварлаштва. Будући да своју поезију доживљавам као ангажовану, све оно што сам писала више сам доживљавала  као концептуална дела која се односе на одређене теме и проблеме карактеристичне за наше поднебље него као збирке песама. Први пут видим како песме могу да живе и функционишу ван својих  „природних станишта”. Имам утисак да се и у том новом окружењу добро сналазе.   

Неколико ваших циклуса песама у први план ставља Жену, а у централном делу ваше поетике и јесу проблеми са којима се жене у данашњем друштву суочавају. Поигравајући се језиком, иронијом и оштром критиком, кроз стихове доводите у питање дубоко укорењене предрасуде и структуре моћи које обликују идентитет жене…

– Сматрам да је положај жене у неком друштву изузетно важна тема. Њој се, на срећу, бар у уметности придаје све већи значај. Међутим, тешко је разматрати је сад када смо суочени с друштвеним превирањима и борбом за елементарну правду и слободу, што ће у неком моменту дефинисати све остале теме. Сведоци смо невероватног младалачког полета, а ти млади људи, студенткиње које иду укорак са својим колегама, буде наду да ће бар неки окоштали патријархални модели бити превазиђени. 

Приликом уручења награде говорили сте о Милици Стојадиновић Српкињи и свему ономе што је она представљала половином 19. века када се “усудила” да буде само песникиња и која је написала: “Душом својом узвила сам се над свим гоњењем, које због свог књижевног занимања трпим од ниског света”. Како ви доживљавате њено дело и судбину, колико је њена мисија била пионирска?

– Нажалост, због тог пионирског подухвата и мешања у интелектуалне радње своствене мушкарцима, Милица Стојадиновић Српкиња није трпела гоњење само од „ниског света”. Било је ту и много начитанијих и утицајних појединаца који су на њену поезију гледали с ниподаштавањем. Најдаље у томе ишао је Јован Скерлић који је у једном есеју назива „бедном песникињом Милицом”.   

Цитирали сте тада њене речи да женско у то време учи само док је дете јер је након детињства дочека мајка “са преслицом, са варјачом, са оклагијом да од ње кућаницу образује”. По њеним речима, Вук Караџић, када ју је 1850.  први пут посетио, рекао јој је да у нашем роду има доста кућаница, али нема “то што сам ја”. Колико је данас, готово два века након Милице, “тешко” бити песникиња?

– Оно што ме тренутно више узнемирава јесте питање да ли уопште данас има смисла писати поезију. Доскора сам веровала да има, више нисам сигурна. За разлику од претходних година, све чешће сам сведок песничких вечери у којима публику чине – песници. Некако, као да понестаје стрпљења за оно што ми, песници, на наш поетски и понекад херметичан начин, желимо да саопштимо.   

У својој поезији, такође, указујете на њен значај. Иако је незахвално издвајати само понеки стих из песме, ваши стихови: “намерава да напише књигу/-писаћеш?/-да, књигу./-и бићеш писац?/-не, бићу ја.” толико тога говоре. Колико писци суштински треба да изнесу сопствено “ја”,  колико истине треба да изнесу како би се радило о самој бити књижевности?

– Стихове које сте издвојили изговара времешни јунак из поетског романа „Магда” који покушава да, суочен са кризом средњих године, пронађе себе. Писање је ту доста добра потпора. Међутим, само се понекад то писано трагање за собом претвори у добру књижевност. Када је реч о мом стваралаштву, ја, заправо, до крајњих граница потискујем то своје „ја” и више се осећам се као катализатор туђих гласова и бележник туђих траума. Колико ће бити искрености у тврдњама, сведочењима и изјавама, доста зависи и од самих књижевних јунака и јунакиња.   

Гордана Нонин