РАЗГОВОР С ЈАКОМ АНДРЕЈЕМ ВОЈЕВЦЕМ, РЕДИТЕЉЕМ ПРЕДСТАВЕ „СЛОМЉЕНО РЕБРО” Задатак уметности је постављати питања
У свету у којем се истина често скрива иза тишине и навике, представа "Сломљено ребро" отвара простор за гласове који се ретко чују.
Ова, нова позоришна продукција, која ће своју премијеру имати вечерас у Новосадском позоришту, снажно и дирљиво проговара о вези између мизогиније, фемицида и женског отпора. Представа је настала у оквиру европског пројекта Femminicity – Мрежа градова за учешће жена у креирању јавних политика, подржаног кроз програм Европске уније CERV, и резултат је заједничког рада интернационалног уметничког тима и више од двадесет жена из Новог Сада које су, кроз процес радионица, постале и саме извођачице на сцени.
Режију потписује Јака Андреј Војевец, словеначки редитељ, перформер и текстописац, познат по ауторском позоришту које не бежи од друштвених тема. Дипломирао је енглески језик и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Љубљани (2002), а потом и позоришну и радио режију на Академији за гледалиште, радио, филм и телевизију (АГРФТ) 2009. године. Као редитељ је радио у бројним словеначким позориштима као што су СНГ Драма Љубљана, СНГ Драма Марибор, СНГ Нова Горица, СЛГ Цеље, МГЛ, ССГ Трст, ЛГЛ, Цанкарјев дом и Позориште Глеј као и у независној сцени и плесном театру Љубљана.
Последњих година Војевец се окреће ауторском позоришту, за које сам пише текстове и режира их, често са снажним сатиричним и друштвено-критичким тоном. Међу његовим најпознатијим пројектима су „Хамлет па пол“, „Бруталци“, „Саблазан у долини Севнишкој или адут у рукаву“, „Мале тајне“, „Сзловенијо ћутим“, „Од палеолита до Твита“, као и новији радови „Конспиролошки кабарет“ и „У ритму алгоритма“.
Посебно се бави театром потлачених, обликом ангажованог позоришта које користи сцену као простор за друштвену промену. Као ментор и педагог радио је са младима у Словенији, Хрватској и Африци, реализујући бројне радионице и представе које подстичу критичко размишљање о родним улогама, предрасудама и социјалној неједнакости. Имали смо прилику да разговарамо о његовом раду, новој представи и како види уметност.
Ви сте редитељ, текстописац, често и сами глумите у својим представама. Колико вам је то захтевно? Које су предности, а који изазови када на једном пројекту и ви сами имате неколико улога?
- Предност је у томе штомогу да радим управо оно штожелим – оно што мене заиста занима – каже Јака Андреј Војевец. - Често сам, осим редитеља, и продуцент својих пројеката, јер не радим у институцијама већ на независној сцени. То значи да се бавим и оним делом који превазилази уметност – организацијом, финансијама, логистиком. Али истовремено, то ми даје потпуну слободу. Не морам да се осврћем на текстове које је неко други написао нити на очекивања институција. Могу да градим сопствени изрази, да бирам теме које ме лично дотичу.
Од прошле године водите европски пројекат Караван Уради сам/сама, који оснажује младе да се друштвено ангажују кро зуметност. Како изгледа тај процес рада, икакве су идеје младих данас?
- Постоји део младих који заиста желе да буду друштвено ангажовани. То су често студенти друштвених наука, али не искључиво – активизам и уметност природно се преплићу код оних које занима свет око њих. Ипак, има и оних који о томе не размишљају. Занимљиво ми је да су данашње генерације, упркос апатији времена, можда чак више ангажоване него што смо ми били. Ја сам одрастао у периоду распада Југославије, у времену када се чинило да ће промена система и освајање независности решити све. Веровали смо да је сан остварен – али испоставило се да је то била фантазија. Млади данас, чини ми се, јасно осећају да се за вредности и права мора стално борити.
Тренутак у којем гласови жена постају сведочанства, а публика учесник промене
Војевец припада генерацији уметника који не одвајају уметност од стварности, нити сцену од живота. Његове представе нису само естетски доживљај, већ простор заједничког преиспитивања и дијалога.“ Сломљено ребро“ зато није само позоришни догађај, већ чин заједништва – тренутак у којем гласови жена постају сведочанства, а публика учесник промене.
У времену када уметност често бежи од одговорности, Јака Андреј Војевец бира да је управо у њој пронађе. Његово позориште не нуди утеху, већ јасно огледало – оно у којем се види друштво које још увек учи да препозна сопствене пукотине.
Представа „Сломљено ребро“ тематизује однос мизогиних стереотипа и фемицида, и настала је кроз процес рада са више од двадесет жена различитих профила које и саме учествују у извођењу. Како је изгледао тај процес?
- У пројекат сам ушао накнадно, уместо пријатељице и колегинице с којом дуго сарађујем, а која је у том тренуткубила у другом стању. Привукла ме је тема, али нисам дошао са унапред замишљеним концептом. Заједно са групом учесница, кроз технике позоришта потлачених, радили смо на импровизацијама и вежбама из којих се постепено искристали сама драматургија представе. То је био процес заједничког истраживања, размене и учења, ништа није било наметнуто. Представа је настала из искустава и гласова самих учесница, што јој даје посебну снагу и аутентичност.
Ко је најважнија циљна група за ову представу, ко би требало да је погледа и зашто?
- Циљна група је она која се уопште не бави уметношћу и која чак и не иде у позориште. Људи који уопште не размишљају о стварима којима се ова представа бави, то су ствари које чак и ја видим код себе, које су тако дубоко укорењене, да их не примећујеш док их неко не испостави пред тебе. Сећам се и ја кад сам био мали колико рано почиње та прича о улогама мушкараца и жена и како се баш ти стереотипи и идеје о томе какав би неко требао да буде јако рано развију и како то постане природно и уопште се не размишља о томе.
Шта је уметност за вас? Да ли је она лек за друштво, алат за промене... како је ви дефинишете?
- Задатак уметности је постављати питања о стварима за које већина људи мисли да не треба преиспитивати. О стварима које су, тобоже, природне и нормалне.