INTERVJU Oto Horvat, književnik: Iskristalisani momenti života

Četrdeset i devet momenata je četrdeset i devet zapisa iz intimne svakodnevice, izdvojenih iz svih onih trenutaka koji sačinjavaju savršenu arhitekturu svačijeg života, pa i ovog glavnog junaka nove Horvatove knjige koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Akademska knjiga”. Kod istog izdavača je pre četiri godine objavljen njegov roman “Noćna projekcija”, a 2016. godine i zbirka priča “Kao Celanovi ljubavnici” za koju je autor dobio nagradu “Karolj Sirmai”. Naš sugrađanin je studirao u rodnom gradu, potom u Erlangenu i Berlinu, a već dugo živi i radi u Firenci, u Italiji. Njegovu prvu zbirku poezije “Gde nestaje šuma” objavila je 1987. godine Književna zajednica Novog Sada i za nju je nagrađen “Brankovom nagradom”. Od tada je objavio više zbirki poezije od kojih je zbirka “Putovati u Olmo” ovenčana nagradom “Miroslav Antić”, a Kulturni centar Novog Sada mu je nakon toga, u istoimenoj ediciji objavio “Izabrane & nove pesme” 2009. godine. Njegov prvi roman, “Sabo je stao” (KCNS, 2014) dobio je nagrade „Biljana Jovanović”, prestižnu regionalnu nagradu „Mirko Kovač”, a roman je bio  i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Prevodio je i poeziju sa mađarskog i nemačkog jezika (Pilinski, Fenjveši, Encensberger). 

Pored čitaocima dobro znanog Horvatovog istančanog stiha/rečenice, sada su pred njima zapisi koji donose izuzetne “slike” koje izviru iz podsvesti junaka, kao i misli, snovi, a za sve one brojne kojima je roman “Sabo je stao” bio sa neprevaziđeno senzibilnim stilom ispričana priča o preminuloj supruzi, u ovoj knjizi će pronaći i “momenat” koji predstavlja nastavak i završetak romana “Sabo je stao”. 

O svim tim momentima, o stihovima i inspiraciji, razgovarali smo sa Otom Horvatom koji se svakog leta vrati u svoj rodni Novi Sad.

Da li momenti čine suštinski naš život? Koliko trenuci čine savršenu arhitekturu našeg bitisanja?

– Naravno, ako pogledamo te momente, život nam se sastoji od njih. Nekoliko sećanja i to je to. Kao svaki predmet što se sastoji od atoma, tako se i život sastoji od dana, odnosno momenata. Kada pogledamo u prošlost vidimo je svedenu na nekoliko trenutaka jer ne možemo da se sećamo svega. Ali, nešto nam se ureže više u pamćenje. Teško je izdvojiti momente koji su nam važni sada pred hrpom budućih i zato jer ne znamo koliko će biti presudno važni za našu dušu i život. Oni kao da moraju da se iskristališu.

Da li ste birali momente o kojima ste pisali ili su oni izabrali vas, nametnuli vam se, bljesnuli u vama?

– Ova knjiga kraćih tekstova je u izvesnom smislu pauza nakon mog drugog romana. Reći ću da se “vadim” da je to pauza jer moja zamisao je u stvari bila da napišem roman na osnovu jedne knjige fotografija koju sam igrom slučaja imao u rukama zahvaljujući poslom kojim se bavim. Ta je knjiga ostavila veliki utisak na mene zbog svoje lepote. Pripremio ju je jedan Italijan koji radi kao bankar i koji je u jednom momentu premešten sa severa na jug Italije gde je proveo godinu dana. U tom periodu je fotografisao neverovatno lepe pejzaže u pokretu, najverovatnije iz automobila. Zbog lepote tih fotografija pomislio sam da imam savršenu scenografiju za svoj roman, samo treba da smislim ko je taj bankar i šta će se njemu sve događati. Nedostajalo mi je kreativnosti za veću priču čiju ću radnju do kraja razviti. Ali, ostali su ti neki momenti, kroki pričice koje sam uobličio u kratke tekstove. Ti, kvazi njegovi, momenti povukli su me dalje, pa sam izašao iz tog, njegovog,  kruga, i ispisao svoje momente koji se tiču mog života u kvartu Koverćano u Firenci, ili nekih mojih snova ili nekih nadrealnih priča i događaja.

Postoje u knjizi i oni momenti sećanja…snovi i sećanja…

– Za razliku od prethodnih, u ovoj sam knjizi dosta eksperimentisao sa snovima, sa apsurdom, sa stvarima koje su nelogične, sa nonsensom. Može se reći da su ovo pesme, nevolno priznajem, ali u odnosu na moju raniju poeziju, pretpostavljam da postoji progres. Prepoznatljiv sam i neprepoznatljiv. Kada su mi neki prijatelji rekli da je to za njih kratka proza, rekao sam im da baš nisam siguran u to. Po meni, ovo nije ni poezija ni proza. Više volim da govorim o njima kao o tekstovima. Na kraju krajeva čitaoci će sami svrstati ove tekstove u neku književnu formu. A što se tiče sećanja, prošlosti… Recimo u ovoj knjizi postoji i finalna scena romana “Sabo je stao”, scena sa šoljicama. Taj banalni  momenat za vreme doručka, odnosno spremanja kafe direktno nadovezao na moj prvi roman i morao sam ga zapisati. On odlično ilustruje ceo ovaj koncept momenata koji sačinjavaju život. Da, ko je voleo roman “Sabo je stao” ovde će otkriti njegov lirski epilog u Momentu broj 37. 

Decenijama ste pisali samo poeziju, sve do pre više od decenije kada je objavljen roman “Sabo je stao”. 

– To bih objasnio metaforom… Kada ti kao slikar 30 godina radiš samo autoportrete, pa uradiš autoportret sa šeširom, sa lulom, sa bradom, sa štapom, sa mačkom, i u jednom momentu ti to sve dosadi i shvatiš da ne želiš nijedan više da naslikaš jer nemaš više pravog zadovoljstva u tom uskom krugu tema koji si izabrao i želiš da iz njega izađeš. Kažeš samom sebi: OK, sada bih mogao da slikam svet oko sebe, pejzaže, druge ljude… I tako kreneš da slikaš a kada završiš sliku shvatiš da si opet završio na autoportretu. Teško je izaći iz jedne forme koju si dugo negovao i istraživao… Kao kada godinama trčiš trke na 100 metara, i onda odjednom hoćeš da trčiš trku na 10.000 metara. Ne ide to baš lako. Treba rasporediti energiju, treba naučiti drugačije razmišljati. U krajnjoj liniji sve su to različite forme jedne te iste knjige koju pišemo.

I za ovu knjigu, kažete, bile su vam inspiracija fotografije. Tako se zvala i jedna od prethodnih vaših zbirki pesama.

- Fotografija i vizuelna umetnost uopšte su oduvek bile velika inspiracija za mene. Kada sam kao student otkrio ekfrazu bilo je to za mene kao da sam stigao kući. Na Univerzitetu u Erlangenu sam zatim produbio tu svoju ljubav, ali to je duga priča. Uglavnom, meni je interesantno da istražujem odnos vizuelnog i tekstualnog. Vizuelno u jednoj izvesnoj meri uvek ima veze sa podsvesnim. Lakše se uđe u taj svet pomoću vizuelnog. Ovde, u ovoj knjizi ima dosta podsvesnog jer sam se često upuštao i u takve avanture: slika → tekst.

Gordana Nonin