ИНТЕРВЈУ Ото Хорват, књижевник: Искристалисани моменти живота

Четрдесет и девет момената је четрдесет и девет записа из интимне свакодневице, издвојених из свих оних тренутака који сачињавају савршену архитектуру свачијег живота, па и овог главног јунака нове Хорватове књиге коју је недавно објавила издавачка кућа “Академска књига”. Код истог издавача је пре четири године објављен његов роман “Ноћна пројекција”, а 2016. године и збирка прича “Као Целанови љубавници” за коју је аутор добио награду “Карољ Сирмаи”. Наш суграђанин је студирао у родном граду, потом у Ерлангену и Берлину, а већ дуго живи и ради у Фиренци, у Италији. Његову прву збирку поезије “Где нестаје шума” објавила је 1987. године Књижевна заједница Новог Сада и за њу је награђен “Бранковом наградом”. Од тада је објавио више збирки поезије од којих је збирка “Путовати у Олмо” овенчана наградом “Мирослав Антић”, а Културни центар Новог Сада му је након тога, у истоименој едицији објавио “Изабране & нове песме” 2009. године. Његов први роман, “Сабо је стао” (КЦНС, 2014) добио је награде „Биљана Јовановић”, престижну регионалну награду „Мирко Ковач”, а роман је био  и у најужем избору за НИН-ову награду. Преводио је и поезију са мађарског и немачког језика (Пилински, Фењвеши, Енценсбергер). 

Поред читаоцима добро знаног Хорватовог истанчаног стиха/реченице, сада су пред њима записи који доносе изузетне “слике” које извиру из подсвести јунака, као и мисли, снови, а за све оне бројне којима је роман “Сабо је стао” био са непревазиђено сензибилним стилом испричана прича о преминулој супрузи, у овој књизи ће пронаћи и “моменат” који представља наставак и завршетак романа “Сабо је стао”. 

О свим тим моментима, о стиховима и инспирацији, разговарали смо са Отом Хорватом који се сваког лета врати у свој родни Нови Сад.

Да ли моменти чине суштински наш живот? Колико тренуци чине савршену архитектуру нашег битисања?

– Наравно, ако погледамо те моменте, живот нам се састоји од њих. Неколико сећања и то је то. Као сваки предмет што се састоји од атома, тако се и живот састоји од дана, односно момената. Када погледамо у прошлост видимо је сведену на неколико тренутака јер не можемо да се сећамо свега. Али, нешто нам се уреже више у памћење. Тешко је издвојити моменте који су нам важни сада пред хрпом будућих и зато јер не знамо колико ће бити пресудно важни за нашу душу и живот. Они као да морају да се искристалишу.

Да ли сте бирали моменте о којима сте писали или су они изабрали вас, наметнули вам се, бљеснули у вама?

– Ова књига краћих текстова је у извесном смислу пауза након мог другог романа. Рећи ћу да се “вадим” да је то пауза јер моја замисао је у ствари била да напишем роман на основу једне књиге фотографија коју сам игром случаја имао у рукама захваљујући послом којим се бавим. Та је књига оставила велики утисак на мене због своје лепоте. Припремио ју је један Италијан који ради као банкар и који је у једном моменту премештен са севера на југ Италије где је провео годину дана. У том периоду је фотографисао невероватно лепе пејзаже у покрету, највероватније из аутомобила. Због лепоте тих фотографија помислио сам да имам савршену сценографију за свој роман, само треба да смислим ко је тај банкар и шта ће се њему све догађати. Недостајало ми је креативности за већу причу чију ћу радњу до краја развити. Али, остали су ти неки моменти, кроки причице које сам уобличио у кратке текстове. Ти, квази његови, моменти повукли су ме даље, па сам изашао из тог, његовог,  круга, и исписао своје моменте који се тичу мог живота у кварту Коверћано у Фиренци, или неких мојих снова или неких надреалних прича и догађаја.

Постоје у књизи и они моменти сећања…снови и сећања…

– За разлику од претходних, у овој сам књизи доста експериментисао са сновима, са апсурдом, са стварима које су нелогичне, са нонсенсом. Може се рећи да су ово песме, неволно признајем, али у односу на моју ранију поезију, претпостављам да постоји прогрес. Препознатљив сам и непрепознатљив. Када су ми неки пријатељи рекли да је то за њих кратка проза, рекао сам им да баш нисам сигуран у то. По мени, ово није ни поезија ни проза. Више волим да говорим о њима као о текстовима. На крају крајева читаоци ће сами сврстати ове текстове у неку књижевну форму. А што се тиче сећања, прошлости… Рецимо у овој књизи постоји и финална сцена романа “Сабо је стао”, сцена са шољицама. Тај банални  моменат за време доручка, односно спремања кафе директно надовезао на мој први роман и морао сам га записати. Он одлично илуструје цео овај концепт момената који сачињавају живот. Да, ко је волео роман “Сабо је стао” овде ће открити његов лирски епилог у Моменту број 37. 

Деценијама сте писали само поезију, све до пре више од деценије када је објављен роман “Сабо је стао”. 

– То бих објаснио метафором… Када ти као сликар 30 година радиш само аутопортрете, па урадиш аутопортрет са шеширом, са лулом, са брадом, са штапом, са мачком, и у једном моменту ти то све досади и схватиш да не желиш ниједан више да насликаш јер немаш више правог задовољства у том уском кругу тема који си изабрао и желиш да из њега изађеш. Кажеш самом себи: ОК, сада бих могао да сликам свет око себе, пејзаже, друге људе… И тако кренеш да сликаш а када завршиш слику схватиш да си опет завршио на аутопортрету. Тешко је изаћи из једне форме коју си дуго неговао и истраживао… Као када годинама трчиш трке на 100 метара, и онда одједном хоћеш да трчиш трку на 10.000 метара. Не иде то баш лако. Треба распоредити енергију, треба научити другачије размишљати. У крајњој линији све су то различите форме једне те исте књиге коју пишемо.

И за ову књигу, кажете, биле су вам инспирација фотографије. Тако се звала и једна од претходних ваших збирки песама.

- Фотографија и визуелна уметност уопште су одувек биле велика инспирација за мене. Када сам као студент открио екфразу било је то за мене као да сам стигао кући. На Универзитету у Ерлангену сам затим продубио ту своју љубав, али то је дуга прича. Углавном, мени је интересантно да истражујем однос визуелног и текстуалног. Визуелно у једној извесној мери увек има везе са подсвесним. Лакше се уђе у тај свет помоћу визуелног. Овде, у овој књизи има доста подсвесног јер сам се често упуштао и у такве авантуре: слика → текст.

Гордана Нонин