KO JE CENZURISAN, KO ZABORAVLJEN, A KO ZAUVEK LEGENDA – Otkrijte u knjizi o muzičarima 80-ih Olge Kepčije „Razgovori kod zlatnog papagaja”

Nikada brže uticaj sa zapada, pre svega iz Engleske i SAD, nije toliko brzo prodro na našu muzičku scenu i nikada, pre ili posle toga, ovdašnja scena kvalitetom nije bila toliku blizu londonskoj ili njujorškoj. 

O tim danima u knjizi „Razgovori kod zlatnog papagaja” (Jugoton, Kroacija rekords, Beograd 2025) piše Olga Kepčija, autor, voditelj i muzički urednik Programa 202, Radio Beograda. 

Čak 50 sagovornika, članova bendova, muzičkih urednika, radijskih voditelja, tonskih snimatelja, producenata, fotoreportera, novinara... koji su, svaki na svoj način, živeli novi talas ili bili njegovi savremenici, dao je poseban pečat ovom obimnom (488 strana) i zanimljivom delu, koji će starije vratiti u „najlepše, bezbrižne, dane”, a mlađima, možda, probuditi maštu i otvoriti im neke, nove, vidike.

Postoji li neka ličnost ili neko pitanje koje ste, stvarajući knjigu, svesno ili nesvesno propustili, a da Vam je sada zbog toga žao?

– Mnogo je onih sa kojima bih volela da sam imala priliku da razgovaram, ali mi je posebno žao zbog onih sa kojima nisam razgovarala, a mogla sam. Pre svega mislim na Peđu Vraneševića, Masima i Pika Stančića... Imala sam ih u planu za drugu knjigu. Mislila sam „ima vremena“... Nažalost, nije ga bilo.

Iz čije priče bi se moglo napisati duplo više teksta, ali da za to, jednostavno, nije bilo prostora? 

– Po broju strana se da videti koliko se ko sećao, odnosno koliko je bio spreman da podeli. Nisam mnogo skraćivala razgovore. Radeći na radiju, naročito u „živom programu”, naučila sam šta znači vreme, znam kad treba stati sa pitanjima. Mislim da sam, uz nešto veštine, imala i mnogo sreće – da dobijem ono najbolje od mojih sagovornika. Ovo nisu klasični intervjui, često moja pitanja nisu pitanja, već konstatacije. Sagovornike nisam ispitivala, razgovarala sam sa njima. Meni je najveći kompliment kada mi sagovornik na kraju razgovora kaže „baš mi je bilo prijatno, kao da smo u kafiću pričali”.

Po kom kriterijumu ste birali sagovornike, koji su, na kraju, u knjizi, svrstani po abecednom redu? Do koliko njih niste uspeli da dođete, a želeli ste i da li ima i onih koji nisu želeli da daju lični doprinos ovoj zanimljivoj i, za istoriju jugoslovenskog i srpskog rokenrola, značajnoj knjizi?

– Do svakoga do koga sam htela uspela sam da dođem, a dva sagovornika su odbila razgovor. Razlozi su bili lični, apsolutno ih razumem i ne bih navodila njihova imena. Ipak, verujem da će se obojica naći u „knjizi drugoj”. Što se kriterijuma tiče, moram da priznam da sam, kad sam počela pripreme za radijski serijal, o novom talasu znala mnogo manje nego danas. Već nakon prvih razgovora zaključila sam da bi o toj temi trebalo razgovarati u mnogo širem kontekstu. Suštinski, novi talas jeste kratko trajao, ali je imao ozbiljnu prethodnicu – pank. Sa druge strane, najznačajniji rok muzičari 80-tih su karijere započeli upravo početkom tih 80-tih, umnogome zahvaljujući umetničkoj slobodi koju je novi talas doneo. Da ne govorimo o uticaju na bendove iz prethodne dekade od kojih su neki, pod naletom novog talasa, prestali da rade, neki su mu se priklonili, a neki, posle pauze, vratili još jači. Svakako treba napomenuti da su nam rane 80-te donele i ekspanziju hard rok i hevi metal zvuka kao kontrast novom talasu. Zato se potpuno slažem sa onima koji kažu da su se početkom osamdesetih dogodile tektonske promene na sceni. Pri tom ne mislim samo na  muziku, već i na film, strip, slikarstvo, pozorište... Novi talas je bio sveumetnički pokret.

Neki od mojih sugrađana (pre svih Bogica) apostrofirali su da je Novi Sad bio u zapećku, a lični utisak je (ne i prigovor) da su i „Razgovori kod Zlatnog papagaja” mogli da imaju pokojeg Novosađanina više? 

– Imam ja još po nekog Novosađanina za sledeću knjigu. Šalu na stranu, svakako su, pored Beograda i Zagreba, Novi Sad i Rijeka bili glavni novotalasni centri. Uostalom, Novi Sad je imao Profesora Čontu i Pekinšku patku – sa prvim albumom jedan od prvih pank bendova na prostorima Jugoslavije, dok su sa drugim bili prvi dark vejv, jugoslovenski Džoj Divižn. Izuzetno odvažno u oba slučaja, s obzirom na vreme objavljivanja. Kad smo već kod geografije, svakako bih dodala koju reč o Subotici, tačnije festivalu „Omladina”. Šarlo, Orgazam, Haustor, Film, Idoli... prvi put su se „sreli” i podelili binu upravo u Subotici 1980. Tu je počelo druženje, tu se stvorila novotalasna energija koju su oni kasnije na neki način preneli u Beograd i Zagreb. Mnogi se slažu da je za novi talas najvažnija ta beogradsko-zagrebačka muzička veza. Ali mora se reći da je iz Subotice sve krenulo.

Zanimljivo je da su neke grupe, poput „I” uvršteni u knjigu, ali onda, kada pročitate priču sagovornika, pa se usput prisetite, naročito njihovog drugog albuma „I zvuci za I ljude”, ipak dobijate bitan delić za kompletiranje mozaika. Otkud da ste išli toliko u širinu i da li Vam je, i ako jeste – ko, na to sugerisao?

– Upravo tako kako ste rekli – moj pokušaj je bio da kompletiram mozaik. Znate, bilo je muzike i pre novog talasa, bilo je bendova koji su itekako uticali na tu novu scenu. Meni je ideja upravo bila da odem u širinu, da prikažem, koliko je moguće, šta se dešavalo pre te 1981. godine i šta se dešavalo posle. Najznačajnija tekovina novog talasa su zlatne osamdesete. Najveći bendovi, autori, pevači... počeli su upravo u vreme novog talasa. Pitanje je da li bi oni ikada kročili na scenu da nije bilo novog talasa zahvaljujući kome su „neki novi klinci”, možda neuki svirači ali sa sjajnim idejama, dobili priliku da se pokažu. Izdanja novog talasa (sa izuzetkom mini LP-a Idola i „Paket aranžmana”) nisu prodata u velikom broju primeraka, ali su kasnija izdanja izvođača poput Filma, U škripcu, EKV-a, Kazališta, Aerodroma... ostvarila respektabilne tiraže. Što se Grupe I tiče, Braca Mijović (nažalost, jedini preživeli član benda) ispričao je sjajnu priču o jednom od retkih cenzurisanih bendova onog doba. Kroz knjigu se provlači pitanje umetničke slobode i cenzure. Neki od mojih sagovornika su rekli da je cenzure bilo, neki da nije, većina se slaže da je i te kako bilo autocenzure, znalo se šta se sme, a šta ne. Grupa I se rezalikuje od svih njih po tome što su, zbog svojih tekstova, zaista bili nepoželjni. Ispostavilo se da je bilo baš nesmotreno objaviti „Sestru Veru” u trenutku dok je drug Tito bio u bolnici. A što se sugestija tiče, nije ih bilo, sama sam to smislila. Sad bez šale, kao što sam rekla u uvodniku knjige, ja sam u vreme novog talasa „postojala”, ali nisam živela novi talas, jer sam imala 11 godina. Nisam se družila sa „ekipom”, na koncerte sam krenula kasnije, diskografije sam preslušavala unazad. Zato sam u celu ovu priču ušla otvorenih očiju i ušiju, sa željom da saznam što više. Verujem da mi je to dalo malu prednost, nisam podrazumevala stvari, tipa „to svi znaju, nećemo o tome”. Nisu me opterećivala sećanja i to je sreća, sećanje ume da bude varljivo.