КО ЈЕ ЦЕНЗУРИСАН, КО ЗАБОРАВЉЕН, А КО ЗАУВЕК ЛЕГЕНДА – Откријте у књизи о музичарима 80-их Олге Кепчије „Разговори код златног папагаја”
Један од периода који ће увек окупити југоносталгичаре свакако су ране 80-те прошлог века, време када се на уметничкој, понајвише музичкој, сцени десио у СФР Југославији прави бум – нови талас!
Никада брже утицај са запада, пре свега из Енглеске и САД, није толико брзо продро на нашу музичку сцену и никада, пре или после тога, овдашња сцена квалитетом није била толику близу лондонској или њујоршкој.
О тим данима у књизи „Разговори код златног папагаја” (Југотон, Кроација рекордс, Београд 2025) пише Олга Кепчија, аутор, водитељ и музички уредник Програма 202, Радио Београда.
Чак 50 саговорника, чланова бендова, музичких уредника, радијских водитеља, тонских сниматеља, продуцената, фоторепортера, новинара... који су, сваки на свој начин, живели нови талас или били његови савременици, дао је посебан печат овом обимном (488 страна) и занимљивом делу, који ће старије вратити у „најлепше, безбрижне, дане”, а млађима, можда, пробудити машту и отворити им неке, нове, видике.
Постоји ли нека личност или неко питање које сте, стварајући књигу, свесно или несвесно пропустили, а да Вам је сада због тога жао?
– Много је оних са којима бих волела да сам имала прилику да разговарам, али ми је посебно жао због оних са којима нисам разговарала, а могла сам. Пре свега мислим на Пеђу Вранешевића, Масима и Пика Станчића... Имала сам их у плану за другу књигу. Мислила сам „има времена“... Нажалост, није га било.
Из чије приче би се могло написати дупло више текста, али да за то, једноставно, није било простора?
– По броју страна се да видети колико се ко сећао, односно колико је био спреман да подели. Нисам много скраћивала разговоре. Радећи на радију, нарочито у „живом програму”, научила сам шта значи време, знам кад треба стати са питањима. Мислим да сам, уз нешто вештине, имала и много среће – да добијем оно најбоље од мојих саговорника. Ово нису класични интервјуи, често моја питања нису питања, већ констатације. Саговорнике нисам испитивала, разговарала сам са њима. Мени је највећи комплимент када ми саговорник на крају разговора каже „баш ми је било пријатно, као да смо у кафићу причали”.
По ком критеријуму сте бирали саговорнике, који су, на крају, у књизи, сврстани по абецедном реду? До колико њих нисте успели да дођете, а желели сте и да ли има и оних који нису желели да дају лични допринос овој занимљивој и, за историју југословенског и српског рокенрола, значајној књизи?
– До свакога до кога сам хтела успела сам да дођем, а два саговорника су одбила разговор. Разлози су били лични, апсолутно их разумем и не бих наводила њихова имена. Ипак, верујем да ће се обојица наћи у „књизи другој”. Што се критеријума тиче, морам да признам да сам, кад сам почела припреме за радијски серијал, о новом таласу знала много мање него данас. Већ након првих разговора закључила сам да би о тој теми требало разговарати у много ширем контексту. Суштински, нови талас јесте кратко трајао, али је имао озбиљну претходницу – панк. Са друге стране, најзначајнији рок музичари 80-тих су каријере започели управо почетком тих 80-тих, умногоме захваљујући уметничкој слободи коју је нови талас донео. Да не говоримо о утицају на бендове из претходне декаде од којих су неки, под налетом новог таласа, престали да раде, неки су му се приклонили, а неки, после паузе, вратили још јачи. Свакако треба напоменути да су нам ране 80-те донеле и експанзију хард рок и хеви метал звука као контраст новом таласу. Зато се потпуно слажем са онима који кажу да су се почетком осамдесетих догодиле тектонске промене на сцени. При том не мислим само на музику, већ и на филм, стрип, сликарство, позориште... Нови талас је био свеуметнички покрет.
Она се буди
Већина саговорника је саставила своју листу пет најзначајнијих песама новог таласа. Поменули су 36 бендова и 97 песама. Највише гласова (21) добила је песма групе Шарло Акробата „Она се буди”, следе Хаустор„Моја прва љуба” са 13 и опет Шарло „Нико као ја” са девет гласова. Набројано је чак 11 песама од Идола, десет од Филма и девет од Азре. Како изгледа Ваша листа омиљених песама или бендова новог?
– Постављајући то питање саговорницима, потајно сам се надала да га нико неће поставити мени. Издвојићу нумеру „Златни папагај”. Када сам по тој песми Електричног оргазма назвала серијал емисија о новом таласу који сам радила у мојој матичној кући (Београд 202), нисам ни слутила да ће ми променити и живот и каријеру. И то, 40 година након што је настала.
Неки од мојих суграђана (пре свих Богица) апострофирали су да је Нови Сад био у запећку, а лични утисак је (не и приговор) да су и „Разговори код Златног папагаја” могли да имају покојег Новосађанина више?
– Имам ја још по неког Новосађанина за следећу књигу. Шалу на страну, свакако су, поред Београда и Загреба, Нови Сад и Ријека били главни новоталасни центри. Уосталом, Нови Сад је имао Професора Чонту и Пекиншку патку – са првим албумом један од првих панк бендова на просторима Југославије, док су са другим били први дарк вејв, југословенски Џој Дивижн. Изузетно одважно у оба случаја, с обзиром на време објављивања. Кад смо већ код географије, свакако бих додала коју реч о Суботици, тачније фестивалу „Омладина”. Шарло, Оргазам, Хаустор, Филм, Идоли... први пут су се „срели” и поделили бину управо у Суботици 1980. Ту је почело дружење, ту се створила новоталасна енергија коју су они касније на неки начин пренели у Београд и Загреб. Многи се слажу да је за нови талас најважнија та београдско-загребачка музичка веза. Али мора се рећи да је из Суботице све кренуло.
Занимљиво је да су неке групе, попут „И” уврштени у књигу, али онда, када прочитате причу саговорника, па се успут присетите, нарочито њиховог другог албума „И звуци за И људе”, ипак добијате битан делић за комплетирање мозаика. Откуд да сте ишли толико у ширину и да ли Вам је, и ако јесте – ко, на то сугерисао?
– Управо тако како сте рекли – мој покушај је био да комплетирам мозаик. Знате, било је музике и пре новог таласа, било је бендова који су итекако утицали на ту нову сцену. Мени је идеја управо била да одем у ширину, да прикажем, колико је могуће, шта се дешавало пре те 1981. године и шта се дешавало после. Најзначајнија тековина новог таласа су златне осамдесете. Највећи бендови, аутори, певачи... почели су управо у време новог таласа. Питање је да ли би они икада крочили на сцену да није било новог таласа захваљујући коме су „неки нови клинци”, можда неуки свирачи али са сјајним идејама, добили прилику да се покажу. Издања новог таласа (са изузетком мини ЛП-а Идола и „Пакет аранжмана”) нису продата у великом броју примерака, али су каснија издања извођача попут Филма, У шкрипцу, ЕКВ-а, Казалишта, Аеродрома... остварила респектабилне тираже. Што се Групе И тиче, Браца Мијовић (нажалост, једини преживели члан бенда) испричао је сјајну причу о једном од ретких цензурисаних бендова оног доба. Кроз књигу се провлачи питање уметничке слободе и цензуре. Неки од мојих саговорника су рекли да је цензуре било, неки да није, већина се слаже да је и те како било аутоцензуре, знало се шта се сме, а шта не. Група И се резаликује од свих њих по томе што су, због својих текстова, заиста били непожељни. Испоставило се да је било баш несмотрено објавити „Сестру Веру” у тренутку док је друг Тито био у болници. А што се сугестија тиче, није их било, сама сам то смислила. Сад без шале, као што сам рекла у уводнику књиге, ја сам у време новог таласа „постојала”, али нисам живела нови талас, јер сам имала 11 година. Нисам се дружила са „екипом”, на концерте сам кренула касније, дискографије сам преслушавала уназад. Зато сам у целу ову причу ушла отворених очију и ушију, са жељом да сазнам што више. Верујем да ми је то дало малу предност, нисам подразумевала ствари, типа „то сви знају, нећемо о томе”. Нису ме оптерећивала сећања и то је срећа, сећање уме да буде варљиво.
