KONAČNO SABRANO SVE O VIDOVDANU I KOSOVSKOM BOJU Čitanka Dejana Tomića zaokružila istorijsko troknjižje
Istorijsko troknjižje prilježnog istraživača srpske tradicije i kulture Dejana Tomića, dugogodišnjeg muzičkog urednika Radio Novog Sada, otvoreno „Srpskom božićnom čitankom” nakon koje je usledila „Srpska uskršnja čitanka”, sada zaorkužuje „Vidovdanska čitanka”, koju su zajedničkim snagama objavili beogradsko Narodno delo i Književna zadruga iz Podgorice.
Tomić se potrudio da sabere brojna velika imena naše književnosti i kulture koja su pisala o Vidovdanu i Kosovskom boju, od Njegoša, Zmaja, Lukijana Mušickog, Dučića, Đure Jakšića, Miloša Crnjanskog, Isidore Sekučić, Vojislava Ilića, Branislava Nušića do Tihomira Ostojića, Arčibalda Rajsa, Slobodana Mileusnića...
„Dosta si oplakivao, Srbine, tu gorku sudbu svoju; vrjeme je da se maneš plača koje samo đeci dolikuje, a da se iza sna i mrtvila pre neš, da svjesno na sebe pogledaš i o svom pravu i dostojanstvu čoveko vom pomisliš te da se dostojanstveno za posao latiš, koji će ti sreću i slobodu, napredak i blagostanje ujamčiti”, pisao je Vasa Pelagić u novosadskoj „Zastavi” 1872. godine.
„Vidovdanskom čitankom”obuhvaćeni su takođe zapisi objavljivani daleko od otadžbine, poput „Vidovdanske molitve”, publikovane 1916. u Njujork, ili telegrafskih zabeleški o proslavi Vidovdana u Gracu i Krakovu. A tu su i tekstovi autora koji su samo srcem bili vezani za Srbiju, kakav je bio Šarl-Mari d`Imberi, grof od Salaberija.
Čitanku otvara Bećkovićeva poema „Vidovdan”, a zaokružuje poetsko slovo Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog „Sveti Lazar knez mučenik”.
No, ono što ovu hrestomatiju izdvaja su brojni zapisi anonimnih autora, koji su objavljivali svoje poglede na Vidovdan krajem prošlog i početkom veka u različitim časopisima, od somborskog „Bačvanina” i vršačkog „Srpstva” do dubrovačke „Srpske zore” i zadarskog „Srpskog glasa”.
Petar Preradović, 1846.
ČETIRI VRELA
Usred polja Kosova,
Četir` vrela naviru:
Jedno mlekom bijelim
Drugo vinom rujnijem,
Treće krvlju crljenom,
A četvrto vodicom.
Putnik dođe k vrelimi,
Prvo vrelo zapita
Zašto mleko izvireš?
„Da ti djecu nadoim“.
Drugo vrelo zapita:
Zašto vinom izvireš?
„Da ti srce okrjepim!“
Treće vrelo zapita:
Zašto krvlju izvireš?
„Da ti budim osvetu“.
A četvrto zapita:
Zašto vodom izvireš?
„Da t` operem sramotu“
Uz to, vrednost „Vidovdanske čitanke” ogleda se i u tekstovima nepravedno zaboravljenih pisaca, kakvi su bili dubrovački publicista Antonije Stražičić ili jedan od najboljih putopisaca naše književnosti Grigorije Božović, koji je 1904. u „Novoj iskri” objavio reportažu „Iz putničke beležnice” posvećenu Kosovu:
„A Kosovo pusti. Noću je strašno i strašnije od svih pustoši. Prokletstvo se vije nad njim, sudba mu se demonski smeje i sveti. Pa zato ono i liči na crnu i raširenu propast koja guta sve što ima na sebi pečat života. Prokletstvo se ne zadovoljava ljudima – ono guta i prirodu. Zato je ovakva pustoš. I ti si gotov da se slediš, da zamreš, ali ti si u ovoj noćnoj tišini senke u tajanstvenim oblicima, u krvavim dušankama, s klonulim rukama, razrogračenim očima, gologlave i pune očajničkog napora... očas jave, zalepršaju, uzdahnu, pa opet iščeznu, ponesavši se strašnom brzinom put Gračanice. Ti se preneš i vidiš da ove senke jasno svedoče da ovde ima još života, da ima još nade, da još nije sve mrtvo. Proliješ suzu, prekrstiš se i sa nekim još slabim ognjem u grudima ideš put Vučitrna ili Prištine da prenoćiš u turskoj mehani...”
M. Stajić
