КОНАЧНО САБРАНО СВЕ О ВИДОВДАНУ И КОСОВСКОМ БОЈУ Читанка Дејана Томића заокружила историјско трокњижје
Историјско трокњижје приљежног истраживача српске традиције и културе Дејана Томића, дугогодишњег музичког уредника Радио Новог Сада, отворено „Српском божићном читанком” након које је уследила „Српска ускршња читанка”, сада заоркужује „Видовданска читанка”, коју су заједничким снагама објавили београдско Народно дело и Књижевна задруга из Подгорице.
Томић се потрудио да сабере бројна велика имена наше књижевности и културе која су писала о Видовдану и Косовском боју, од Његоша, Змаја, Лукијана Мушицког, Дучића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Исидоре Секучић, Војислава Илића, Бранислава Нушића до Тихомира Остојића, Арчибалда Рајса, Слободана Милеуснића...
„Доста си оплакивао, Србине, ту горку судбу своју; врјеме је да се манеш плача које само ђеци доликује, а да се иза сна и мртвила пре неш, да свјесно на себе погледаш и о свом праву и достојанству човеко вом помислиш те да се достојанствено за посао латиш, који ће ти срећу и слободу, напредак и благостање ујамчити”, писао је Васа Пелагић у новосадској „Застави” 1872. године.
„Видовданском читанком”обухваћени су такође записи објављивани далеко од отаџбине, попут „Видовданске молитве”, публиковане 1916. у Њујорк, или телеграфских забелешки о прослави Видовдана у Грацу и Кракову. А ту су и текстови аутора који су само срцем били везани за Србију, какав је био Шарл-Мари д`Имбери, гроф од Салаберија.
Читанку отвара Бећковићева поема „Видовдан”, а заокружује поетско слово Светог Николаја Охридског и Жичког „Свети Лазар кнез мученик”.
Но, оно што ову хрестоматију издваја су бројни записи анонимних аутора, који су објављивали своје погледе на Видовдан крајем прошлог и почетком века у различитим часописима, од сомборског „Бачванина” и вршачког „Српства” до дубровачке „Српске зоре” и задарског „Српског гласа”.
Петар Прерадовић, 1846.
ЧЕТИРИ ВРЕЛА
Усред поља Косова,
Четир` врела навиру:
Једно млеком бијелим
Друго вином рујнијем,
Треће крвљу црљеном,
А четврто водицом.
Путник дође к врелими,
Прво врело запита
Зашто млеко извиреш?
„Да ти дјецу надоим“.
Друго врело запита:
Зашто вином извиреш?
„Да ти срце окрјепим!“
Треће врело запита:
Зашто крвљу извиреш?
„Да ти будим освету“.
А четврто запита:
Зашто водом извиреш?
„Да т` оперем срамоту“
Уз то, вредност „Видовданске читанке” огледа се и у текстовима неправедно заборављених писаца, какви су били дубровачки публициста Антоније Стражичић или један од најбољих путописаца наше књижевности Григорије Божовић, који је 1904. у „Новој искри” објавио репортажу „Из путничке бележнице” посвећену Косову:
„А Косово пусти. Ноћу је страшно и страшније од свих пустоши. Проклетство се вије над њим, судба му се демонски смеје и свети. Па зато оно и личи на црну и раширену пропаст која гута све што има на себи печат живота. Проклетство се не задовољава људима – оно гута и природу. Зато је оваква пустош. И ти си готов да се следиш, да замреш, али ти си у овој ноћној тишини сенке у тајанственим облицима, у крвавим душанкама, с клонулим рукама, разрограченим очима, гологлаве и пуне очајничког напора... очас јаве, залепршају, уздахну, па опет ишчезну, понесавши се страшном брзином пут Грачанице. Ти се пренеш и видиш да ове сенке јасно сведоче да овде има још живота, да има још наде, да још није све мртво. Пролијеш сузу, прекрстиш се и са неким још слабим огњем у грудима идеш пут Вучитрна или Приштине да преноћиш у турској механи...”
М. Стајић
