U SANU prestavljena antologijska knjiga posvećena Ljubomiru Simoviću

U knjizi su, osim izbora iz Simovićeve poezije, zastupljeni i njegovi eseji o Filipu Višnjiću i Vojislavu Iliću, kao i jedna od najboljih drama u srpskoj književnosti 20. veka – „Putujuće pozorište Šopalović”.. „Da bismo knjigu akademika Simovića stavili u kontekst koji joj pripada, neophodno je naglasiti da je reč o Antologijskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti i da je u dosad objavljena osamdeset i dva toma akademik Simović prvi pisac čije delo nije završeno. Takvo prvenstvo je pripalo, po zaslugama, pesniku, dramskom i proznom piscu, esejisti i tumaču umetnosti, jedinstvenom i po raznovrsnosti i po književnoj vrednosti”, reči su direktora Izdavačkog centra Matice srpske akademika Mira Vuksanovića, uz podsećanje da je Ljubomir Simovića za Antologiju Deset vekova srpske književnosti 2011. priredio knjigu Laza Kostić.

Govoreći o nedovršenoj pesničkoj biografiji Ljubomira Simovića, predsednik SANU akademik Vladimir Kostić rekao je da se u njoj vole mudrost i ljudskost. „Pesnički se probijajući kroz naslage obmana i hipokrizija civilizacije, Simović odbacuje ’muziku kraljeva’ i glasno, na ivici psovke, pušta pregaženog malog čoveka zgurenog u ćošku kakve usputne, drumske kafane, da antropološki i lucidno definiše nenaklonjene prostore egzistencije u kojima za njega ima malo mesta – mudro, bez ljutnje, kartezijanskim pitanjima: ako pobeđuje ko više pobije, može li pobednik biti i pravednik?/ A ima li pobede, ako nema pravde? Radovan Mikić je, pak, u fokus stavio Simovićevo dramsko stvaralaštvo, kao i eseje, u kojima je srpsko pesništvo osvetljavano u dugom vremenskom luku, od monahinje Jefimije do Milosava Tešića, „ali uvek tako da je u prvi plan postavljano ono poetičko obeležje koje je nekom pesniku omogućavalo da prekorači granice epohe kojoj je pripadao i da postane neka vrsta prethodnice onim književnim tendencijama koje će se javiti mnogo kasnije”.

Mora se biti nov



„Kad su me jednom pitali šta bih preporučio mladim ljudima koji ulaze u polusvet poezije i počinju da pišu, ja sam – a ne volim mnogo da savetujem jer svako ima svoj put, svoj način da dođe do nekog iskustva, do nekih znanja – rekao: pišite pesme koje ne postoje. Mora se biti nov“, rekao je Simović.

Priređivač Bogdan A. Popović je, pak, istakao da upravo mnogobrojni primeri prožimanja književnih rodova i žanrova u Simovićevom stvaralačkom opusu svedoče o tome da je jedinstvo dela dugoročna i dalekosežna zamisao njegovog stvaranja. „To naravno ne znači da je autor imao u planu organsku celovitost svog opusa, ali svakako znači da ga je realizovao kao razuđenu celinu čiji sastavni delovi - pojedine zbirke pesama, knjige eseja, drame, prozna dela – na različite načine korespondiraju. U svakom slučaju, nema sumnje da je u njegovim pesničkim delima fabularno jedinstvo epske građe nadoknađeno vizijom istorije i vremena, da u njima lirski elementi uveliko preovlađuju nad epskim. Najčešće su posredi velike poetske forme koje finalizuju jedan istorijski i kulturni ciklus. U njima pesnici poput Simovića, pesnici najvećeg formata, zbrajaju svoja pesnička iskustva uspevajući da proniknu sudbinu naroda i totalitet života”, zaključuje Bogdan A. Popović.

M. Stajić