У књизи су, осим избора из Симовићеве поезије, заступљени и његови есеји о Филипу Вишњићу и Војиславу Илићу, као и једна од најбољих драма у српској књижевности 20. века – „Путујуће позориште Шопаловић”.. „Да бисмо књигу академика Симовића ставили у контекст који јој припада, неопходно је нагласити да је реч о Антологијској едицији Десет векова српске књижевности и да је у досад објављена осамдесет и два тома академик Симовић први писац чије дело није завршено. Такво првенство је припало, по заслугама, песнику, драмском и прозном писцу, есејисти и тумачу уметности, јединственом и по разноврсности и по књижевној вредности”, речи су директора Издавачког центра Матице српске академика Мира Вуксановића, уз подсећање да је Љубомир Симовића за Антологију Десет векова српске књижевности 2011. приредио књигу Лаза Костић.
Говорећи о недовршеној песничкој биографији Љубомира Симовића, председник САНУ академик Владимир Костић рекао је да се у њој воле мудрост и људскост. „Песнички се пробијајући кроз наслаге обмана и хипокризија цивилизације, Симовић одбацује ’музику краљева’ и гласно, на ивици псовке, пушта прегаженог малог човека згуреног у ћошку какве успутне, друмске кафане, да антрополошки и луцидно дефинише ненаклоњене просторе егзистенције у којима за њега има мало места – мудро, без љутње, картезијанским питањима: ако побеђује ко више побије, може ли победник бити и праведник?/ А има ли победе, ако нема правде? Радован Микић је, пак, у фокус ставио Симовићево драмско стваралаштво, као и есеје, у којима је српско песништво осветљавано у дугом временском луку, од монахиње Јефимије до Милосава Тешића, „али увек тако да је у први план постављано оно поетичко обележје које је неком песнику омогућавало да прекорачи границе епохе којој је припадао и да постане нека врста претходнице оним књижевним тенденцијама које ће се јавити много касније”.
Мора се бити нов
„Кад су ме једном питали шта бих препоручио младим људима који улазе у полусвет поезије и почињу да пишу, ја сам – а не волим много да саветујем јер свако има свој пут, свој начин да дође до неког искуства, до неких знања – рекао: пишите песме које не постоје. Мора се бити нов“, рекао је Симовић.
Приређивач Богдан А. Поповић је, пак, истакао да управо многобројни примери прожимања књижевних родова и жанрова у Симовићевом стваралачком опусу сведоче о томе да је јединство дела дугорочна и далекосежна замисао његовог стварања. „То наравно не значи да је аутор имао у плану органску целовитост свог опуса, али свакако значи да га је реализовао као разуђену целину чији саставни делови - поједине збирке песама, књиге есеја, драме, прозна дела – на различите начине кореспондирају. У сваком случају, нема сумње да је у његовим песничким делима фабуларно јединство епске грађе надокнађено визијом историје и времена, да у њима лирски елементи увелико преовлађују над епским. Најчешће су посреди велике поетске форме које финализују један историјски и културни циклус. У њима песници попут Симовића, песници највећег формата, збрајају своја песничка искуства успевајући да проникну судбину народа и тоталитет живота”, закључује Богдан А. Поповић.
М. Стајић
