EKSKLUZIVNO: DR DŽENIFER SLIVKA, JEDNA OD NAJVAŽNIJIH ŽENA EVROPSKOG MUZEJSKOG SVETA „Najveća prepreka nije prag galerije, već strah da joj ne pripadamo”

Kako pronaći ravnotežu između očuvanja autentičnosti umetničkog dela i primene novih tehnologija, na koji način privući mladu publiku i kakvu će ulogu u muzejima budućnosti imati veštačka inteligencija – pitanja su koja zaokupljaju muzejske stručnjake širom sveta. 

O tim temama razgovarali smo sa dr Dženifer Slivkom, direktorkom Galerije slika bečkog Umetničko-istorijskog muzeja (Kunsthistorisches Museum), jedne od najuglednijih evropskih muzejsko-galerijskih institucija i doma jedne od najznačajnijih svetskih zbirki starih majstora. Dr Slivka je istoričarka umetnosti specijalizovana za italijansku renesansu i barok. 

Školovala se na Univerzitetu u Torontu, čuvenom Courtauld Institute of Art u Londonu i Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru, a pre dolaska u Beč radila je u nekim od najuglednijih britanskih muzeja – Ashmolean Museum u Oksfordu, National Gallery, Victoria and Albert Museum i British Museum u Londonu. Njena nedavna poseta Galeriji Matice srpske deo je međunarodne saradnje dve institucije koje, svaka u svom kulturnom i istorijskom kontekstu, nastoje da razvijaju savremene modele predstavljanja umetničkog nasleđa.

Na koji način Umetničko-istorijski muzej u Beču menja način na koji posetioci doživljavaju stare majstore?

– Muzeji moraju biti dinamični prostori javnog dijaloga. Od mog dolaska radimo na novom rasporedu postavke kako bismo poboljšali snalaženje posetilaca i stvarili „vizuelne eseje“ – intuitivne postavke koje omogućavaju posetiocima da prirodno povezuju remek-dela, čak i bez čitanja tekstualnih objašnjenja. U narednoj fazi otvorićemo posebnu galeriju posvećenu poreklu naše zbirke, u kojoj će biti predstavljene društvene, političke i finansijske okolnosti koje su Habzburgovcima omogućile da tokom vekova stvore ovu izuzetnu riznicu, pre nego što je u 18. veku postala dostupna javnosti. Sledeća etapa naše transformacije podrazumeva i novu strategiju tumačenja zbirke, zasnovanu na živom pripovedanju. Želimo da stare majstore smestimo u njihov istorijski kontekst, ali istovremeno i da podstaknemo posetioce da se zapitaju šta ova dela mogu da poruče savremenom čoveku.

Poslednjih godina svedoci smo naglog razvoja digitalnih tehnologija, od veštačke inteligencije do proširene stvarnosti. Koje od tih tehnologija zaista mogu da unaprede muzejsko iskustvo, a gde vidite granicu između smislene (re)interpretacije i narušavanja autentičnog susreta sa originalnim umetničkim delom?

– Digitalne tehnologije istinski obogaćuju muzejsko iskustvo onda kada omogućavaju posetiocima da vide i nauče nešto što samo fizičko delo ne može da im pruži. Posebno cenim alate poput digitalnog modelovanja i arhitektonskih rekonstrukcija, koji podstiču vizuelno otkrivanje. Na primer, sarađivala sam sa arhitektama na digitalnoj rekonstrukciji jedne danas nepostojeće crkve, u koju smo virtuelno vratili oltarsku sliku na njeno prvobitno mesto. Ta prostorna rekonstrukcija omogućila nam je da pažljivije sagledamo delo i steknemo nova saznanja o njegovim razmerama, formatu, ikonografiji i prvobitnom značenju.

Međutim, granica se prelazi onda kada tehnologija postane zamena za pažljivo posmatranje, umesto podsticaja za njega. Digitalni alati su neprocenjivi u obrazovanju i omogućavanju pristupa široj publici, ali unutar muzeja oni moraju biti u službi umetnosti, a ne da je zasene. Tehnologija treba da bude ulaz u dublje posmatranje i učenje, nikada zamena za nezamenljivo iskustvo susreta sa originalnim umetničkim delom.

Da li će razvoj veštačke inteligencije promeniti način na koji muzeji istražuju svoje zbirke, pripremaju izložbe i komuniciraju sa publikom? Da li veštačku inteligenciju vidite pre svega kao alat ili kao početak dublje transformacije muzejske prakse?

– Veštačka inteligencija već menja način funkcionisanja muzeja, ali ona predstavlja evoluciju naših alata, a ne promenu naše suštinske misije. Ona može da pomogne u organizaciji izložbi i analizi podataka o publici, ali ne može da zameni naučni rad. Ono što je najvažnije jeste da veštačka inteligencija ne može da reprodukuje izuzetnu ljudsku kreativnost, emocionalnu inteligenciju, naučno istraživanje i životno iskustvo koji su neophodni za osmišljavanje zaista inteligentnih, nijansiranih i smislenih izložbi.

Mlade generacije odrastaju uz pametne telefone, društvene mreže i kratke video-formate. Kako ih zainteresovati za Rafaela, Brojgela, Karavađa ili Velaskeza, a da se pritom ne naruši naučna ozbiljnost muzeja?

– Društvene mreže i kratki video-sadržaji nisu pretnja naučnom integritetu – naprotiv, oni su snažan poziv ka njemu. I sama ih redovno koristim kako bih videla čime se kolege bave, pratila aktuelne izložbe i nova istraživanja. Digitalni kanali izuzetno uspešno bude vizuelnu radoznalost i podstiču ljude da posete muzej. U Umetničko-istorijskom muzeju to koristimo tako što publici otkrivamo šta se dešava iza kulisa, omogućavajući joj neposredan uvid u rad direktora, kustosa, konzervatora i muzejskih tehničara. Kada ljudi iz prve ruke vide uzbuđenje koje prati naš rad, postaje jasno da ozbiljno proučavanje majstora kao što su Brojgel ili Karavađo može biti izuzetno zanimljivo, pristupačno i živo za posetioce svih generacija.

Šta je danas najveći izazov u privlačenju ljudi koji nikada ranije nisu posetili muzej?

– Najveća prepreka je psihološke prirode. Mnogi muzeje doživljavaju kao zastrašujuća, elitistička mesta koja im deluju nedostupno ili irelevantno. Najveći izazov nije ono što se dešava unutar muzejskih sala, već kako podstaći čoveka da prvi put pređe muzejski prag. Moramo razbiti uverenje da su za muzej potrebna posebna znanja ili određeno društveno poreklo. Naš osnovni zadatak je da se svaki posetilac već pri dolasku oseti dobrodošlo i uvaženo. Kada prevaziđemo tu početnu nelagodu, sama zbirka počinje da deluje svojom snagom, stvarajući lične veze i istinsko interesovanje.

Koređov „Jupiter i ja” kao savršena metafora 

Posle mnogo godina provedenih među nekim od najvećih remek-dela svetske umetnosti, postoji li delo koje Vas i danas ispunjava istim osećanjem divljenja kao pri prvom susretu?

– Rekla bih da me gotovo svako remek-delo i danas ispunjava istim osećanjem divljenja, jer nijednu sliku nikada ne posmatramo na isti način dva puta. Ono što u njoj vidimo zavisi od našeg trenutnog znanja, raspoloženja i životnog iskustva. Kada nam se učini da se slika promenila, u stvari smo se promenili mi sami. Jedno od dela iz naše zbirke koje u meni neprestano obnavlja taj osećaj jeste „Jupiter i Ija“ Antonija Koređa, nastalo tridesetih godina 16. veka. Inspirisano Ovidijevim Metamorfozama, delo prikazuje nimfu Iju koju zavodi Jupiter, sakriven u obliku tamnog oblaka. Slika od posmatrača zahteva strpljenje, ali pažljivim posmatranjem otkrivaju se božansko lice i ruka koji se postepeno pojavljuju iz magle. Koređova sposobnost da ljudsko telo prikaže kao da se pretvara u finu izmaglicu zaista je zadivljujuća. Upravo zato ova slika predstavlja savršenu metaforu velike umetnosti – umetnosti koja sa lakoćom pretvara ljudsko u natprirodno, a natprirodno ponovo u ljudsko.

Da li smatrate da današnji posetioci od muzeja očekuju drugačije iskustvo nego pre deset ili dvadeset godina? Ako da, u čemu se ta promena najviše ogleda?

– Da, mislim da su se očekivanja posetilaca promenila u pravcu veće potrebe za jasnim usmeravanjem, razumljivošću i većom samostalnošću. Savremena publika ne želi da joj se nameće šta treba da misli ili oseća pred umetničkim delom. Umesto toga, očekuje kvalitetnu infrastrukturu koja će joj pomoći da sama istražuje – jasnu signalizaciju, promišljena tumačenja i različite puteve kroz zbirku. Jedna od najvećih promena jeste upravo ta želja za autonomijom. Posetioci žele alate koji će im omogućiti da sami izgrade sopstveno razumevanje i povežu umetnička dela sa svojim životom i ličnim iskustvom.

Veliki evropski muzeji danas imaju ne samo obrazovnu, već i širu društvenu odgovornost. Kako vidite njihovu ulogu u vremenu ubrzanih tehnoloških, društvenih i kulturnih promena?

– Veliki evropski muzeji treba da budu dinamični javni forumi, a ne statična skladišta artefakata. Oni imaju jedinstvenu sposobnost da budu inkluzivni prostori u kojima ljudi različitog porekla mogu otvoreno da razgovaraju o savremenim temama, idejama i društvenim pitanjima, osećajući da se njihov glas zaista čuje. Osim toga, kako ove institucionalne zbirke u sebi sabiraju istorije različitih naroda i civilizacija, one imaju jedinstvenu sposobnost da govore o našem zajedničkom ljudskom iskustvu. U vremenu brzih tehnoloških i društvenih promena, muzeji treba da budu kulturni oslonci koji povezuju ljude, a ne da produbljuju podele.

Saradnja Umetničko-istorijskog muzeja u Beču i Galerije Matice srpske pokazuje koliko su važna partnerstva velikih evropskih muzeja i nacionalnih muzejskih institucija. Šta ovakve saradnje donose samim institucijama, a šta publici?

– Saradnja između velikih institucija, poput Umetničko-istorijskog muzeja u Beču, i uglednih nacionalnih muzeja, kao što je Galerija Matice srpske, podstiče obostrani institucionalni razvoj i značajno unapređuje kulturnu pismenost publike. Za institucije, ovakva partnerstva omogućavaju razmenu znanja u oblastima kao što su konzervacija i muzejska pedagogija, otvaraju mogućnosti za zajedničko finansiranje i omogućavaju kustosima da lokalne zbirke sagledaju u širem međunarodnom kontekstu. Za publiku, ovakve inicijative ruše geografske i kulturne barijere, omogućavajući lokalnim zajednicama pristup svetskim remek-delima, dok se nacionalna umetnost istovremeno uključuje u zajedničku istorijsku priču. Kroz zajedničke projekte, poput omladinskog programa HearMe, izložbeni prostori postaju aktivni centri obrazovanja, društvene inkluzije i međunarodne kulturne saradnje.

Miroslav Stajić