ЕКСКЛУЗИВНО: ДР ЏЕНИФЕР СЛИВКА, ЈЕДНА ОД НАЈВАЖНИЈИХ ЖЕНА ЕВРОПСКОГ МУЗЕЈСКОГ СВЕТА „Највећа препрека није праг галерије, већ страх да јој не припадамо”

Како пронаћи равнотежу између очувања аутентичности уметничког дела и примене нових технологија, на који начин привући младу публику и какву ће улогу у музејима будућности имати вештачка интелигенција – питања су која заокупљају музејске стручњаке широм света. 

О тим темама разговарали смо са др Џенифер Сливком, директорком Галерије слика бечког Уметничко-историјског музеја (Kunsthistorisches Museum), једне од најугледнијих европских музејско-галеријских институција и дома једне од најзначајнијих светских збирки старих мајстора. Др Сливка је историчарка уметности специјализована за италијанску ренесансу и барок. 

Школовала се на Универзитету у Торонту, чувеном Courtauld Institute of Art у Лондону и Универзитету Џонс Хопкинс у Балтимору, а пре доласка у Беч радила је у неким од најугледнијих британских музеја – Ashmolean Museum у Оксфорду, National Gallery, Victoria and Albert Museum и British Museum у Лондону. Њена недавна посета Галерији Матице српске део је међународне сарадње две институције које, свака у свом културном и историјском контексту, настоје да развијају савремене моделе представљања уметничког наслеђа.

На који начин Уметничко-историјски музеј у Бечу мења начин на који посетиоци доживљавају старе мајсторе?

– Музеји морају бити динамични простори јавног дијалога. Од мог доласка радимо на новом распореду поставке како бисмо побољшали сналажење посетилаца и стварили „визуелне есеје“ – интуитивне поставке које омогућавају посетиоцима да природно повезују ремек-дела, чак и без читања текстуалних објашњења. У наредној фази отворићемо посебну галерију посвећену пореклу наше збирке, у којој ће бити представљене друштвене, политичке и финансијске околности које су Хабзбурговцима омогућиле да током векова створе ову изузетну ризницу, пре него што је у 18. веку постала доступна јавности. Следећа етапа наше трансформације подразумева и нову стратегију тумачења збирке, засновану на живом приповедању. Желимо да старе мајсторе сместимо у њихов историјски контекст, али истовремено и да подстакнемо посетиоце да се запитају шта ова дела могу да поруче савременом човеку.

Последњих година сведоци смо наглог развоја дигиталних технологија, од вештачке интелигенције до проширене стварности. Које од тих технологија заиста могу да унапреде музејско искуство, а где видите границу између смислене (ре)интерпретације и нарушавања аутентичног сусрета са оригиналним уметничким делом?

– Дигиталне технологије истински обогаћују музејско искуство онда када омогућавају посетиоцима да виде и науче нешто што само физичко дело не може да им пружи. Посебно ценим алате попут дигиталног моделовања и архитектонских реконструкција, који подстичу визуелно откривање. На пример, сарађивала сам са архитектама на дигиталној реконструкцији једне данас непостојеће цркве, у коју смо виртуелно вратили олтарску слику на њено првобитно место. Та просторна реконструкција омогућила нам је да пажљивије сагледамо дело и стекнемо нова сазнања о његовим размерама, формату, иконографији и првобитном значењу.

Међутим, граница се прелази онда када технологија постане замена за пажљиво посматрање, уместо подстицаја за њега. Дигитални алати су непроцењиви у образовању и омогућавању приступа широј публици, али унутар музеја они морају бити у служби уметности, а не да је засене. Технологија треба да буде улаз у дубље посматрање и учење, никада замена за незаменљиво искуство сусрета са оригиналним уметничким делом.

Да ли ће развој вештачке интелигенције променити начин на који музеји истражују своје збирке, припремају изложбе и комуницирају са публиком? Да ли вештачку интелигенцију видите пре свега као алат или као почетак дубље трансформације музејске праксе?

– Вештачка интелигенција већ мења начин функционисања музеја, али она представља еволуцију наших алата, а не промену наше суштинске мисије. Она може да помогне у организацији изложби и анализи података о публици, али не може да замени научни рад. Оно што је најважније јесте да вештачка интелигенција не може да репродукује изузетну људску креативност, емоционалну интелигенцију, научно истраживање и животно искуство који су неопходни за осмишљавање заиста интелигентних, нијансираних и смислених изложби.

Младе генерације одрастају уз паметне телефоне, друштвене мреже и кратке видео-формате. Како их заинтересовати за Рафаела, Бројгела, Каравађа или Веласкеза, а да се притом не наруши научна озбиљност музеја?

– Друштвене мреже и кратки видео-садржаји нису претња научном интегритету – напротив, они су снажан позив ка њему. И сама их редовно користим како бих видела чиме се колеге баве, пратила актуелне изложбе и нова истраживања. Дигитални канали изузетно успешно буде визуелну радозналост и подстичу људе да посете музеј. У Уметничко-историјском музеју то користимо тако што публици откривамо шта се дешава иза кулиса, омогућавајући јој непосредан увид у рад директора, кустоса, конзерватора и музејских техничара. Када људи из прве руке виде узбуђење које прати наш рад, постаје јасно да озбиљно проучавање мајстора као што су Бројгел или Каравађо може бити изузетно занимљиво, приступачно и живо за посетиоце свих генерација.

Шта је данас највећи изазов у привлачењу људи који никада раније нису посетили музеј?

– Највећа препрека је психолошке природе. Многи музеје доживљавају као застрашујућа, елитистичка места која им делују недоступно или ирелевантно. Највећи изазов није оно што се дешава унутар музејских сала, већ како подстаћи човека да први пут пређе музејски праг. Морамо разбити уверење да су за музеј потребна посебна знања или одређено друштвено порекло. Наш основни задатак је да се сваки посетилац већ при доласку осети добродошло и уважено. Када превазиђемо ту почетну нелагоду, сама збирка почиње да делује својом снагом, стварајући личне везе и истинско интересовање.

Коређов „Јупитер и ја” као савршена метафора 

После много година проведених међу неким од највећих ремек-дела светске уметности, постоји ли дело које Вас и данас испуњава истим осећањем дивљења као при првом сусрету?

– Рекла бих да ме готово свако ремек-дело и данас испуњава истим осећањем дивљења, јер ниједну слику никада не посматрамо на исти начин два пута. Оно што у њој видимо зависи од нашег тренутног знања, расположења и животног искуства. Када нам се учини да се слика променила, у ствари смо се променили ми сами. Једно од дела из наше збирке које у мени непрестано обнавља тај осећај јесте „Јупитер и Ија“ Антонија Коређа, настало тридесетих година 16. века. Инспирисано Овидијевим Метаморфозама, дело приказује нимфу Ију коју заводи Јупитер, сакривен у облику тамног облака. Слика од посматрача захтева стрпљење, али пажљивим посматрањем откривају се божанско лице и рука који се постепено појављују из магле. Коређова способност да људско тело прикаже као да се претвара у фину измаглицу заиста је задивљујућа. Управо зато ова слика представља савршену метафору велике уметности – уметности која са лакоћом претвара људско у натприродно, а натприродно поново у људско.

Да ли сматрате да данашњи посетиоци од музеја очекују другачије искуство него пре десет или двадесет година? Ако да, у чему се та промена највише огледа?

– Да, мислим да су се очекивања посетилаца променила у правцу веће потребе за јасним усмеравањем, разумљивошћу и већом самосталношћу. Савремена публика не жели да јој се намеће шта треба да мисли или осећа пред уметничким делом. Уместо тога, очекује квалитетну инфраструктуру која ће јој помоћи да сама истражује – јасну сигнализацију, промишљена тумачења и различите путеве кроз збирку. Једна од највећих промена јесте управо та жеља за аутономијом. Посетиоци желе алате који ће им омогућити да сами изграде сопствено разумевање и повежу уметничка дела са својим животом и личним искуством.

Велики европски музеји данас имају не само образовну, већ и ширу друштвену одговорност. Како видите њихову улогу у времену убрзаних технолошких, друштвених и културних промена?

– Велики европски музеји треба да буду динамични јавни форуми, а не статична складишта артефаката. Они имају јединствену способност да буду инклузивни простори у којима људи различитог порекла могу отворено да разговарају о савременим темама, идејама и друштвеним питањима, осећајући да се њихов глас заиста чује. Осим тога, како ове институционалне збирке у себи сабирају историје различитих народа и цивилизација, оне имају јединствену способност да говоре о нашем заједничком људском искуству. У времену брзих технолошких и друштвених промена, музеји треба да буду културни ослонци који повезују људе, а не да продубљују поделе.

Сарадња Уметничко-историјског музеја у Бечу и Галерије Матице српске показује колико су важна партнерства великих европских музеја и националних музејских институција. Шта овакве сарадње доносе самим институцијама, а шта публици?

– Сарадња између великих институција, попут Уметничко-историјског музеја у Бечу, и угледних националних музеја, као што је Галерија Матице српске, подстиче обострани институционални развој и значајно унапређује културну писменост публике. За институције, оваква партнерства омогућавају размену знања у областима као што су конзервација и музејска педагогија, отварају могућности за заједничко финансирање и омогућавају кустосима да локалне збирке сагледају у ширем међународном контексту. За публику, овакве иницијативе руше географске и културне баријере, омогућавајући локалним заједницама приступ светским ремек-делима, док се национална уметност истовремено укључује у заједничку историјску причу. Кроз заједничке пројекте, попут омладинског програма HearMe, изложбени простори постају активни центри образовања, друштвене инклузије и међународне културне сарадње.

Мирослав Стајић