Laza i Lenka u bajkovitoj ljubavnoj priči

 i dan kasnije u Novom Sadu sa Vojinom Ćetkovićem i Tamarom Aleksić u glavnim ulogama. Režiser Zdravko Šotra najavljuje i prikazivanje istoimene serije na RTS-u u kojoj će biti prikazana uzbudljiva slika Vojvodine i Srbije druge polovine 19. i početka 20. veka. 



- Tri godine se bavim Lazom. Trebalo je vremena da se istraži zanimljiv život i da se to produkcijski omogući. Napravio sam 13-14 verzija scenarija. U središtu je Laza Kostić, jedan od naših prvih intelektualaca koji se zapaženo bavio politikom. Veoma dinamičan život, s druge strane, predstavlja drugačiju, modernu ličnost. Tako je činio i sa poezijom, prvi se igrao rečima u pesmama. U zrelom dobu susreće Lenku, osobenu po svemu, ne samo po lepoti, devojačku ličnost koja se prožima kroz njegov život do kraja. Deset godina piše monumentalno delo naše poezije koje ima dubine svetskih razmera - rekao je reditelj Zdravko Šotra. On dodaje da, prosto, nije imalo šta da se izmišlja u scenariju i da su mnogi od zapisa o Lazi poput pravih filmskih scena, kao i da je od ogromne važnosti za našu kulturu i političku istoriju.



Ipak u središtu filma je prevashodno ljubavna priča Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Film „Santa Maria della Salute” oživljava temu te velike, plemenite, večne ljubavi između njih dvoje. Uzbudljiva, intrigantna, interesantna, emotivna priča jednog od najvećih pesnika srpske književnosti i 29 godina mlađe, prelepe Lenke Dunđerski, ćerke bogatog veleposednika Lazara Dunđerskog. Ovo je film o jednoj ljubavi koja je ovekovečena najlepšom pesmom srpskog romantizma – Santa Maria della salute.



- Naša priča o Lazi Kostiću počinje u Veneciji, pred crkvom Santa Maria della Salute. Pesnik se u mladosti pesmom ljutio na dužda što je za gradnju te crkve posekao silne šume u našim krajevima. A u poznom dobu, Lazi će se duh Lenke Dunđerski i ta crkva među sobom preplitati. Dakle, ovo je priča o jednom velikom i „drugačijem“ čoveku, priča o pesniku, prevodiocu, doktoru prava, novinaru… Naša priča prati čitav taj neobično dinamični život - istakao je Zdravko Šotra koji je Vojinu Ćetkoviću poverio ulogu Laze Kostića, a mladoj Tamari Aleksić Lenke Dunđerski. Tamara govori za Dnevnikov TV magazin o ulozi koja će obeležiti početak njene karijere.

Da li nakon snimanja ovog filma drugačije doživljavate pesmu Laze Kostića „Santa Maria della Salute”, nego u vreme kada ste je prvi put pročitali, verovatno kao deo lektire s kojom se svi susrećemo?

- Da. Prvi put sam se susrela sa ovom pesmom kao deo lektire i nisam shvatala njenu težinu, makar ne kao danas. Svidela mi se, ali jedno je kada ti je nastavnik čita uz galamu nemirnog odeljenja, a drugo je kada ti sedneš sam i pročitaš je. Onda prođu neke godine, pa je opet pročitaš, pa još neke godine i onda ponovo. Svaki put osetiš i otkriješ nešto novo u skladu sa tvojim rastom. Životnim i duhovnim.

Koje su to zanimljive priče o Lenki i poznatoj porodici Dunđerski na koje ste naišli pripremajući se za ovu ulogu?

- Uf, ima ih mnogo. Ali smo sad svi toliko u tome da mi se čini kao da sam sve to znala jako dugo. Ipak je prošlo godinu dana, ako ne više, od kada je Zdravko Šotra došao sa svom tom 'obaveznom literaturom'. I više ništa nije bilo isto.

Kako je izgledalo „proživeti” po mnogima najlepšu srpsku ljubavnu priču i da li su takve bajkovite ljubavi moguće u naše vreme iz perspektive jedne mlade žene?

- Iz pozicije nekoga ko ima 24 godine, nadam se i biram da verujem da postoje te „bajkovite” ljubavi. Mislim da se vreme promenilo u smislu da je sve samo transparentnije, lakše je doći do informacija, ali i izgubiti se u njima. Tako isto verujem da je ta ljubav moguća, samo kada bismo bili iskreniji jedni prema drugima i kad se ne bismo plašili svojih emocija. To sam, valjda, naučila od Lenke. Nekog ko se nije plašio, ko je bio iskren prema sebi i dovoljno hrabar da se bori za to što voli i onog koga voli. Nadam se da ću poprimiti još malo te njene hrabrosti.

Da li ste imali strah od velikih glumačkih asova s kojima ste radili i režisera Zdravka Šotre?

- Nisam stigla (osmeh). Toliko su svi bili dragi i uvek tu da pripomognu, savetuju, ili „samo” slušaju i druže se. Veliki glumci, ali još bitnije predivni ljudi. I oni i Šotra koji je, kao prvo, okupio takve ljude, zatim vodio i proživljavao sa nama. Zaista sam blagoslovena što sam mogla da budem deo takve jedne ekipe. Glumaca, reditelja, direktora fotografije, snimatelja, tonaca, dekoratera, kostimografa, šminkera, organizatora. Uprkos svakodnevnom ozbiljnom radu, koji je trajao tri meseca, sada kada je gotovo moram da priznam da mi nedostaju. Ali evo, priznajem, uprkos današnjoj dijagnozi otuđivanja od svojih emocija.

Snežana Milanović