Лаза и Ленка у бајковитој љубавној причи

 и дан касније у Новом Саду са Војином Ћетковићем и Тамаром Алексић у главним улогама. Режисер Здравко Шотра најављује и приказивање истоимене серије на РТС-у у којој ће бити приказана узбудљива слика Војводине и Србије друге половине 19. и почетка 20. века. 



- Три године се бавим Лазом. Требало је времена да се истражи занимљив живот и да се то продукцијски омогући. Направио сам 13-14 верзија сценарија. У средишту је Лаза Костић, један од наших првих интелектуалаца који се запажено бавио политиком. Веома динамичан живот, с друге стране, представља другачију, модерну личност. Тако је чинио и са поезијом, први се играо речима у песмама. У зрелом добу сусреће Ленку, особену по свему, не само по лепоти, девојачку личност која се прожима кроз његов живот до краја. Десет година пише монументално дело наше поезије које има дубине светских размера - рекао је редитељ Здравко Шотра. Он додаје да, просто, није имало шта да се измишља у сценарију и да су многи од записа о Лази попут правих филмских сцена, као и да је од огромне важности за нашу културу и политичку историју.



Ипак у средишту филма је превасходно љубавна прича Лазе Костића и Ленке Дунђерски. Филм „Санта Мариа della Салуте” оживљава тему те велике, племените, вечне љубави између њих двоје. Узбудљива, интригантна, интересантна, емотивна прича једног од највећих песника српске књижевности и 29 година млађе, прелепе Ленке Дунђерски, ћерке богатог велепоседника Лазара Дунђерског. Ово је филм о једној љубави која је овековечена најлепшом песмом српског романтизма – Санта Мариа della салуте.



- Наша прича о Лази Костићу почиње у Венецији, пред црквом Санта Мариа della Салуте. Песник се у младости песмом љутио на дужда што је за градњу те цркве посекао силне шуме у нашим крајевима. А у позном добу, Лази ће се дух Ленке Дунђерски и та црква међу собом преплитати. Дакле, ово је прича о једном великом и „другачијем“ човеку, прича о песнику, преводиоцу, доктору права, новинару… Наша прича прати читав тај необично динамични живот - истакао је Здравко Шотра који је Војину Ћетковићу поверио улогу Лазе Костића, а младој Тамари Алексић Ленке Дунђерски. Тамара говори за Дневников ТВ магазин о улози која ће обележити почетак њене каријере.

Да ли након снимања овог филма другачије доживљавате песму Лазе Костића „Санта Мариа della Салуте”, него у време када сте је први пут прочитали, вероватно као део лектире с којом се сви сусрећемо?

- Да. Први пут сам се сусрела са овом песмом као део лектире и нисам схватала њену тежину, макар не као данас. Свидела ми се, али једно је када ти је наставник чита уз галаму немирног одељења, а друго је када ти седнеш сам и прочиташ је. Онда прођу неке године, па је опет прочиташ, па још неке године и онда поново. Сваки пут осетиш и откријеш нешто ново у складу са твојим растом. Животним и духовним.

Које су то занимљиве приче о Ленки и познатој породици Дунђерски на које сте наишли припремајући се за ову улогу?

- Уф, има их много. Али смо сад сви толико у томе да ми се чини као да сам све то знала јако дуго. Ипак је прошло годину дана, ако не више, од када је Здравко Шотра дошао са свом том 'обавезном литературом'. И више ништа није било исто.

Како је изгледало „проживети” по многима најлепшу српску љубавну причу и да ли су такве бајковите љубави могуће у наше време из перспективе једне младе жене?

- Из позиције некога ко има 24 године, надам се и бирам да верујем да постоје те „бајковите” љубави. Мислим да се време променило у смислу да је све само транспарентније, лакше је доћи до информација, али и изгубити се у њима. Тако исто верујем да је та љубав могућа, само када бисмо били искренији једни према другима и кад се не бисмо плашили својих емоција. То сам, ваљда, научила од Ленке. Неког ко се није плашио, ко је био искрен према себи и довољно храбар да се бори за то што воли и оног кога воли. Надам се да ћу попримити још мало те њене храбрости.

Да ли сте имали страх од великих глумачких асова с којима сте радили и режисера Здравка Шотре?

- Нисам стигла (осмех). Толико су сви били драги и увек ту да припомогну, саветују, или „само” слушају и друже се. Велики глумци, али још битније предивни људи. И они и Шотра који је, као прво, окупио такве људе, затим водио и проживљавао са нама. Заиста сам благословена што сам могла да будем део такве једне екипе. Глумаца, редитеља, директора фотографије, сниматеља, тонаца, декоратера, костимографа, шминкера, организатора. Упркос свакодневном озбиљном раду, који је трајао три месеца, сада када је готово морам да признам да ми недостају. Али ево, признајем, упркос данашњој дијагнози отуђивања од својих емоција.

Снежана Милановић