IN MEMORIAM: Mladen Markov (1934–2015)

Bio je dugogodišnji novinar Radio-Beograda i izuzetan književnik, dobitnik najuglednijih domaćih priznanja za prozno stvaralaštvo -Ninove i Andrićeve nagrade.

Mladen Markov (1934- 2015) rođen je u banatskom selu Samošu, a tom zavičajnom miljeo često se vraćao kroz svoje knjige. Markov je pripadao onim piscima koji su na književnu scenu Srbije prvo stupili poezijom, a potom putopisno-reporterskim pripovetkama.

Objavio je više pripovedačkih zbirki - “Pseće groblje”, “Krčma na plovnom putu” i drugih, a za zbirku “Starci na selu” 1986. godine dobio je Andrićevu nagradu.

Autor je istorijskog romana o sudbini srpskog naroda u Ugarskoj na početku 16. veka „Smutno vreme” (I - 1976, II - 1978), a objavio je i romane “Teskoba”, “Ravnica”,  „Isterivanje boga”, “Banatski voz”, “Žablji skok”, “Ukop oca”, za koji je 2002. godine dobio NIN-ovu nagradu. Žiri je roman tada svrstao među najbolje napisane u proteklih pola veka na srpskom jeziku.

Čudnom koincidencijom, u aktuelnom broju NIN-a od 8. januara, objavljen je intervju koji je Mladen Markov dao Đorđu Randelju, pod naslovom  “Živimo u pećini sa Alibabom i četrdeset hajduka”. Randelj ističe da je najveći  kompliment Mladenu Markovu za jedan od njegovih najboljih romana ispisao njegov Banaćanin Jovan Ćirilov:

- Markov je do sada bio neka vrsta „banatskog Balzaka“, pisca Ljudske komedije pretežno iz perioda “Seljaka” i “Seoskog lekara”. Sa romanom “Ukop oca”,  jasno je da poštuje svetsku tradiciju, i Prusta i Kamija. Pristup romanesknoj građi je prustijanski, a tema kamijevska iz velike novele ili malog romana “Stranac.“

Tako je govorio Ćirilov, a na pomen njegovog pokojnog zemljaka, čika Mladen se odmah nekako isprsi: „To smo mi Banaćani! Na tako malo prostora toliko darovitog sveta. Pa ja odavde iz Samoša peške mogu da idem u Crnjanskovu Ilanču i Pupinov Idvor, mogu i do Orlovata Uroša Predića, a i Vasko Popa mi je bio tu na puškomet. Ova zemlja je rađala takve ljude. I Ćirilov je mogao iz Kikinde da dobaci do Jakšićeve Crnje. Da vam ne pričam sad o Dositeju i Toši Manojloviću, ili o Voji Despotovu kojeg sam 30 godina nadživeo”.

R. L.