Био је дугогодишњи новинар Радио-Београда и изузетан књижевник, добитник најугледнијих домаћих признања за прозно стваралаштво -Нинове и Андрићеве награде.
Младен Марков (1934- 2015) рођен је у банатском селу Самошу, а том завичајном миљео често се враћао кроз своје књиге. Марков је припадао оним писцима који су на књижевну сцену Србије прво ступили поезијом, а потом путописно-репортерским приповеткама.
Објавио је више приповедачких збирки - “Псеће гробље”, “Крчма на пловном путу” и других, а за збирку “Старци на селу” 1986. године добио је Андрићеву награду.
Аутор је историјског романа о судбини српског народа у Угарској на почетку 16. века „Смутно време” (И - 1976, ИИ - 1978), а објавио је и романе “Тескоба”, “Равница”, „Истеривање бога”, “Банатски воз”, “Жабљи скок”, “Укоп оца”, за који је 2002. године добио НИН-ову награду. Жири је роман тада сврстао међу најбоље написане у протеклих пола века на српском језику.
Чудном коинциденцијом, у актуелном броју НИН-а од 8. јануара, објављен је интервју који је Младен Марков дао Ђорђу Рандељу, под насловом “Живимо у пећини са Алибабом и четрдесет хајдука”. Рандељ истиче да је највећи комплимент Младену Маркову за један од његових најбољих романа исписао његов Банаћанин Јован Ћирилов:
- Марков је до сада био нека врста „банатског Балзака“, писца Људске комедије претежно из периода “Сељака” и “Сеоског лекара”. Са романом “Укоп оца”, јасно је да поштује светску традицију, и Пруста и Камија. Приступ романескној грађи је прустијански, а тема камијевска из велике новеле или малог романа “Странац.“
Тако је говорио Ћирилов, а на помен његовог покојног земљака, чика Младен се одмах некако испрси: „То смо ми Банаћани! На тако мало простора толико даровитог света. Па ја одавде из Самоша пешке могу да идем у Црњанскову Иланчу и Пупинов Идвор, могу и до Орловата Уроша Предића, а и Васко Попа ми је био ту на пушкомет. Ова земља је рађала такве људе. И Ћирилов је могао из Кикинде да добаци до Јакшићеве Црње. Да вам не причам сад о Доситеју и Тоши Манојловићу, или о Воји Деспотову којег сам 30 година надживео”.
Р. Л.
