O Elgaru i još ponečem uoči koncerta u Novom Sadu NOSTALGIJA I REZIGNACIJA, UZ TRAČAK NADE, VODE NAS KROZ PRIČU OBELEŽENU PLEMENITOM TUGOM

Na programu će biti Simfonija br. 2 u ce-molu, op. 29 Aleksandra Skrjabina, te Koncert za violončelo i orkestar u e-molu, op. 85 Edvarda Elgara, u kom će se kao solista predstaviti Andrej Jonica, za koga je britanski „Tajms” napisao da je „jedan od najuzbudljivijih violončelista koji su se pojavili u poslednjoj deceniji“. 

Rođen u Bukureštu 1994. godine, studirao je kod Ani-Mari Paladi, a potom kod prof. Jensa Petera Majnca na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Dobitnik je zlatne medalje na Međunarodnom takmičenju „Čajkovski“ 2015. godine, a laureat je i takmičenja „ARD“, „Hačaturijan“ i „Fejerman“.

Čuveni Elgarov Koncert za violončelo, kroz okolnosti svog nastanka i bogatu interpretativnu tradiciju, zauzima posebno mesto u violončelističkom repertoaru, smatra se njegovim temeljem. Kako vi doživljavate ovaj koncert i koja je vaša lična vizija njegove interpretacije?

– Interpretativna istorija Koncerta za violončelo Edvarda Elgara toliko je snažno povezana sa neustrašivom Žaklin di Pre, da je ovo delo gotovo postalo sinonim za tu legendarnu umetnicu. Iz moje lične perspektive, ovaj koncert predstavlja izvanredan primer pripovedanja lične i kolektivne priče prožete tragedijom – duboko nadahnute događajima iz Prvog svetskog rata – ali izražene na krajnje dostojanstven način. Kroz čitavu kompoziciju provlači se osećaj nostalgije i rezignacije, koji je u kontrastu sa ponekim radosnim, pa čak i nadom ispunjenim trenucima. Ti trenuci vode i izvođače i publiku kroz šaroliku ali dramatičnu priču, obeleženu plemenitom tugom.

Kao solista, kamerni muzičar, ali i pedagog, sa bogatim izvođačkim iskustvom i brojnim saradnjama sa drugim umetnicima, dirigentima i orkestrima širom sveta, kako pristupate pripremi jednog dela kako bi se u završnoj interpretaciji prirodno spojili tehnička suverenost i interpretativna sloboda?

– Rekao bih da su godine rada uložene u ovladavanje instrumentom bile najvažnije – i da to i dalje ostaju – jer mi upravo one omogućavaju da sa sigurnošću pristupim i savladam svaki novi repertoar. Usavršavanje i strpljenje u unapređivanju elemenata poput intonacije, vibrata, gudalačke tehnike i sličnih aspekata predstavljaju apsolutne ključeve ka izvođenju u kojem se tehnička sredstva i interpretacija u potpunosti stapaju u jedinstvenu, koherentnu celinu. Savet mladim muzičarima: nikada ne preskačite vežbanje lestvica! 

Koja biste dela iz solističkog repertoara za violončelo izdvojili kao umetnički i interpretativno najreprezentativnija, i iz kojih razloga ona za vas zauzimaju posebno mesto?

– Svakako Sonatu za violončelo i Prvi koncert za violončelo Dmitrija Šostakoviča – dela koja sam imao čast da izvodim na Takmičenju „Čajkovski“, a koja su me probila na međunarodnu scenu. Bilo je to izuzetno katarzično iskustvo: izvoditi njegova dela u njegovom rodnom gradu, Sankt Peterburgu. To je uspomena koju ću nositi sa sobom i čuvati do kraja života.

Kada kažete da život, muzika i umetnost nikada nisu neposredni, već pronalaze svoj vlastiti način izraza, na koji način ilustrujete ovu misao?

– Rekao bih da su sve vrste umetnosti, a naročito muzika uopšteno govoreći, oblik apstrakcije, odnosno način da se subjektivna stvarnost prikaže kroz prizmu stvaraoca. Iako nisu eksplicitne, one uspevaju da prenesu duboko ličnu poruku o ljudskom iskustvu, životu i svetu koji nas okružuje. Na jedan duhovit način, ta poruka dopire neposrednije do duše slušaoca upravo zato što je saopštena posredno. U tome i leži lepota i misterija umetnosti.

Kada razmišljate o radu sa mladim muzičarima, kako biste opisali pravac u kojem se, po vašem mišljenju, razvija interpretacija klasične muzike kod narednih generacija?

– Prisustvo društvenih mreža i dostupnost velikog broja snimaka nesumnjivo su uticali na mlađe generacije. Važno je da umetnici koji dolaze duboko zarone u sebe i prepoznaju one aspekte svog muziciranja koji ih određuju, kao i da imaju strpljenja da ulože sate rada u najsitnije detalje svog sviranja ili interpretacije svakog dela – bez spoljašnjih distrakcija poput stalne potrebe za objavljivanjem sadržaja ili traženja trenutne potvrde od drugih. Naravno, u izvođačkim umetnostima uvek postoji i određena dimenzija „šoubiznisa“, ali pre svega svako treba da se posveti usavršavanju svog zanata i pronalaženju sopstvenog umetničkog glasa. Po mom mišljenju, upravo je to tajna dugotrajne karijere. Verujte u proces!              

Emilija Pušić