О Елгару и још понечем уочи концерта у Новом Саду НОСТАЛГИЈА И РЕЗИГНАЦИЈА, УЗ ТРАЧАК НАДЕ, ВОДЕ НАС КРОЗ ПРИЧУ ОБЕЛЕЖЕНУ ПЛЕМЕНИТОМ ТУГОМ

На програму ће бити Симфонија бр. 2 у це-молу, оп. 29 Александра Скрјабина, те Концерт за виолончело и оркестар у е-молу, оп. 85 Едварда Елгара, у ком ће се као солиста представити Андреј Јоница, за кога је британски „Тајмс” написао да је „један од најузбудљивијих виолончелиста који су се појавили у последњој деценији“. 

Рођен у Букурешту 1994. године, студирао је код Ани-Мари Палади, а потом код проф. Јенса Петера Мајнца на Универзитету уметности у Берлину. Добитник је златне медаље на Међународном такмичењу „Чајковски“ 2015. године, а лауреат је и такмичења „АРД“, „Хачатуријан“ и „Фејерман“.

Чувени Елгаров Концерт за виолончело, кроз околности свог настанка и богату интерпретативну традицију, заузима посебно место у виолончелистичком репертоару, сматра се његовим темељем. Како ви доживљавате овај концерт и која је ваша лична визија његове интерпретације?

– Интерпретативна историја Концерта за виолончело Едварда Елгара толико је снажно повезана са неустрашивом Жаклин ди Пре, да је ово дело готово постало синоним за ту легендарну уметницу. Из моје личне перспективе, овај концерт представља изванредан пример приповедања личне и колективне приче прожете трагедијом – дубоко надахнуте догађајима из Првог светског рата – али изражене на крајње достојанствен начин. Кроз читаву композицију провлачи се осећај носталгије и резигнације, који је у контрасту са понеким радосним, па чак и надом испуњеним тренуцима. Ти тренуци воде и извођаче и публику кроз шаролику али драматичну причу, обележену племенитом тугом.

Као солиста, камерни музичар, али и педагог, са богатим извођачким искуством и бројним сарадњама са другим уметницима, диригентима и оркестрима широм света, како приступате припреми једног дела како би се у завршној интерпретацији природно спојили техничка сувереност и интерпретативна слобода?

– Рекао бих да су године рада уложене у овладавање инструментом биле најважније – и да то и даље остају – јер ми управо оне омогућавају да са сигурношћу приступим и савладам сваки нови репертоар. Усавршавање и стрпљење у унапређивању елемената попут интонације, вибрата, гудалачке технике и сличних аспеката представљају апсолутне кључеве ка извођењу у којем се техничка средства и интерпретација у потпуности стапају у јединствену, кохерентну целину. Савет младим музичарима: никада не прескачите вежбање лествица! 

Која бисте дела из солистичког репертоара за виолончело издвојили као уметнички и интерпретативно најрепрезентативнија, и из којих разлога она за вас заузимају посебно место?

– Свакако Сонату за виолончело и Први концерт за виолончело Дмитрија Шостаковича – дела која сам имао част да изводим на Такмичењу „Чајковски“, а која су ме пробила на међународну сцену. Било је то изузетно катарзично искуство: изводити његова дела у његовом родном граду, Санкт Петербургу. То је успомена коју ћу носити са собом и чувати до краја живота.

Када кажете да живот, музика и уметност никада нису непосредни, већ проналазе свој властити начин израза, на који начин илуструјете ову мисао?

– Рекао бих да су све врсте уметности, а нарочито музика уопштено говорећи, облик апстракције, односно начин да се субјективна стварност прикаже кроз призму ствараоца. Иако нису експлицитне, оне успевају да пренесу дубоко личну поруку о људском искуству, животу и свету који нас окружује. На један духовит начин, та порука допире непосредније до душе слушаоца управо зато што је саопштена посредно. У томе и лежи лепота и мистерија уметности.

Када размишљате о раду са младим музичарима, како бисте описали правац у којем се, по вашем мишљењу, развија интерпретација класичне музике код наредних генерација?

– Присуство друштвених мрежа и доступност великог броја снимака несумњиво су утицали на млађе генерације. Важно је да уметници који долазе дубоко зароне у себе и препознају оне аспекте свог музицирања који их одређују, као и да имају стрпљења да уложе сате рада у најситније детаље свог свирања или интерпретације сваког дела – без спољашњих дистракција попут сталне потребе за објављивањем садржаја или тражења тренутне потврде од других. Наравно, у извођачким уметностима увек постоји и одређена димензија „шоубизниса“, али пре свега свако треба да се посвети усавршавању свог заната и проналажењу сопственог уметничког гласа. По мом мишљењу, управо је то тајна дуготрајне каријере. Верујте у процес!              

Емилија Пушић