ODLAZAK LEGENDARNOG DIRIGENTA MLADENA JAGUŠTA Maestro napustio životnu scenu u 101. godini

Rođen je 10. decembar 1924 u mestu Sunja kod Siska. Još kao mladić dirigovao je horom u svojoj osnovnoj školi, i kasnije, u gimnaziji. Pored toga, svirao je violinu, klavir i harmoniku. Na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji bio je učenik čuvenog Fridriha Cauna kod koga je diplomirao 1949. godine. Svoje praktično osposobljavanje za dirigentski poziv počeo je još 1945. godine s Horom “Ivan Goran Kovačić”, koji je i osnovao. 

„Ja sam svoj poziv učio iz prakse, ali i iz knjižurina, nemačkih. Imao sam sreće da sam znao nemački, pa sam čitao, prepisivao, stalno. Na primer, niko me nikad nije učio da radim s glasovima. Ali orkestarsko dirigovanje, to jesam učio od profesora. I nisam samo učio kroz rad sa studentskim ansamblom, nego sam i svirao u njemu. Violu”, izjavio je svojevremeno Jagušt u intervjuu prof. dr Iri Prodanov. 

Tokom duge profesionalne karijere radio je maestro Jagušt s Kamernim horom Radio Zagreba, te kao korepetitor i dirigent zagrebačke Opere. Rukovodio je kasnije Horom i Orkestrom Umetničkog ansambla Doma JNA u Beogradu u periodu 1957-66, a dirigent direktor Opere i Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je od 1. jula 1966. do 31. decembra 1970. Nakon odlaska iz Novog Sada, bio je dirigent i šef Simfonijskog orkestra i Hora RTV Beograd. Bio je predavač na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu a praktično od osnivanja Akademije umetnosti u Novom Sadu 1974. delovao je kao redovni profesor.

 “Rudolf Bruči me je pozvao najpre da držim časove dirigovanja studentima Grupe za muzičku pedagogiju. To je bio početak – Akademija je tek bila osnovana (...). Bilo je, moram priznati, poluzabavno. Tu je bilo dosta devojaka i momaka sa vrlo različitim nivoom i kulture i obrazovanja”, prisetio se Jagušt tih prvih iskustva kao akademskog profesora. Pravi-

čnost i predan rad je bio moto maestra koji je gotovo dve decenije vodio Simfonijski orkestar AUNS od tradicionalnih novosadskih koncerata do nastupa na Nomusu, Bemusu i svim drugim značajnijim manifestacijama mahom na teritoriji Srbije. Pedagoški pristup koji je jednako važan jeste odsustvo diskriminacije student – profesionalac. Moglo bi se čak reći da je maestro gajio izvesno divljenje prema studentima, jer je u komparaciji ova dva istakao da je razlika “to što studenti imaju tog mladalačkog entuzijazma više nego profesionalni orkestar”. U svom stavu je išao tako daleko da je tvrdio da između studentskog orkestra i profesionalnog druge razlike - osim u broju proba - nema”.

Mladen Jagušt je kratko vreme početkom devedesetih držao i klasu dirigovanja na Akademiji umetnosti kroz koju je prošla nekolicina studenata sa danas zavidnom umetničkom i pedagoškom karijerom u zemlji i inostranstvu, kao što su Bojan Suđić, Andrej Bursać i Fedor Prodanov. Ključni razlog zašto klasu dirigenata nije zadržao bio je tehničke prirode. Naprosto, maestro je smatrao da institucija mora obezbediti studentu mogućnost da radi kako sa horskim, tako i sa orkestarskim ansamblom, bez čega su studije dirigovanja nezamislive. Uslovi koje je zahtevao za svoje studente nije bilo moguće u potpunosti ispuniti, te je, u skladu sa tim, svoju klasu zatvorio. 

Svaki klinac iz orkestra – to je moje dete, a ne neki levak. Mene brine svaka nota, sve što bi on hteo da nauči ja pokušavam da mu kroz te tri-četiri godine ulijem

„Ja nisam čovek račundžija, to deca osete, oni tačno znaju ko je šta. Ja sam vrlo neugodan kad neko ne zna, ja ga ispsujem kao mazgu i uvek svima govorim ‘ti’. ipak sam ja sam čika od puno godina. šta ja sad da govorim ‘vi’ nekom balavcu od 19 godina. To je moje dete, ja ga poštujem kao svoje dete. Kad je kod mene student, on sedi kod mene popodne od četiri i ode u deset, jer za mene nema četrdeset pet minuta – to je za mene glupost. Za mene taj čovek nije student, za mene je taj dečko kao sin. Svaki klinac iz orkestra – to je moje dete, a ne neki levak. Mene brine svaka nota, sve što bi on hteo da nauči ja pokušavam da mu kroz te tri, četiri godine ulijem”.

Za rad s Orkestrom novosadske Akademije umetnosti dobio je maestro Jagušt Nagradu za životno delo, a dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Novog Sada, Oktobarske nagrade grada Beograda, te Vukove nagrade. Nagradu Udruženja kompozitora Jugoslavije do-

bio je za izvođenje domaćih autora i snimke tih izvođenja (Koštana, Ohridska legenda, kao i kompletan opus Stevana St. Mokranjca). Nikada nije krio da je voleo da izvodi muziku savremenih domaćih autora. „Rado sam to radio. Pa imam i simfoniju koja mi je posvećena – evo, Vasilije Mokranjac mi je posvetio svoju Petu simfoniju. Interesovala su me nova dela, jer lako je izvoditi jasne akorde, već izvođeno delo. Ali ja sam bio znatiželjan. Hteo sam da izvedem sve to. Ja sam izvodio Ljubicu Marić, tri-četiri puta I sve sam radio sam, bez slušanja drugih. Nikad nisam gledao i slušao izvođenja drugih. Možda tek kasnije, kad sam sam završio s nekim delom... Uvek sam satima analizirao partituru koju sam pripremao, dvadeset, trideset dana pre izvedbe, ma kog autora, i pisao apsolutno u svaki takt svoja zapažanja do detalja, analizirao harmonski, pisao štrihove”... 

Gostovao je Jagušt u Austriji, Belgiji, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Kubi, Mađarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Rumuniji, Švajcarskoj... kao i u svim većim centrima bivše Jugoslavije, zabeleživši tokom karijere više od 1.000 takvih nastupa. Osamdeset godina života i 60 godina umetničkog rada obeležio je izvođenjem Rekvijema Đuzepea Verdija 2004. godine, a Bramsov Nemački rekvijem izveo je u decembru 2016. godine s Orkestrom i Horom RTV Beograd, kako je tada govorio – „za sebe”. „To meni znači rekvijem za moj život. Više verovatno neću moći da nastupam, niti mi to treba“... Tokom čitavog života, paralelno s dirigovanjem, bio je posvećen i slikarstvu i čak je dosta izlagao, uglavnom akvarele.