ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДАРНОГ ДИРИГЕНТА МЛАДЕНА ЈАГУШТА Маестро напустио животну сцену у 101. години

Рођен је 10. децембар 1924 у месту Суња код Сиска. Још као младић дириговао је хором у својој основној школи, и касније, у гимназији. Поред тога, свирао је виолину, клавир и хармонику. На загребачкој Музичкој академији био је ученик чувеног Фридриха Цауна код кога је дипломирао 1949. године. Своје практично оспособљавање за диригентски позив почео је још 1945. године с Хором “Иван Горан Ковачић”, који је и основао. 

„Ја сам свој позив учио из праксе, али и из књижурина, немачких. Имао сам среће да сам знао немачки, па сам читао, преписивао, стално. На пример, нико ме никад није учио да радим с гласовима. Али оркестарско дириговање, то јесам учио од професора. И нисам само учио кроз рад са студентским ансамблом, него сам и свирао у њему. Виолу”, изјавио је својевремено Јагушт у интервјуу проф. др Ири Проданов. 

Током дуге професионалне каријере радио је маестро Јагушт с Камерним хором Радио Загреба, те као корепетитор и диригент загребачке Опере. Руководио је касније Хором и Оркестром Уметничког ансамбла Дома ЈНА у Београду у периоду 1957-66, а диригент директор Опере и Балета Српског народног позоришта у Новом Саду био је од 1. јула 1966. до 31. децембра 1970. Након одласка из Новог Сада, био је диригент и шеф Симфонијског оркестра и Хора РТВ Београд. Био је предавач на Факултету музичке уметности у Београду а практично од оснивања Академије уметности у Новом Саду 1974. деловао је као редовни професор.

 “Рудолф Бручи ме је позвао најпре да држим часове дириговања студентима Групе за музичку педагогију. То је био почетак – Академија је тек била основана (...). Било је, морам признати, полузабавно. Ту је било доста девојака и момака са врло различитим нивоом и културе и образовања”, присетио се Јагушт тих првих искуства као академског професора. Прави-

чност и предан рад је био мото маестра који је готово две деценије водио Симфонијски оркестар АУНС од традиционалних новосадских концерата до наступа на Номусу, Бемусу и свим другим значајнијим манифестацијама махом на територији Србије. Педагошки приступ који је једнако важан јесте одсуство дискриминације студент – професионалац. Могло би се чак рећи да је маестро гајио извесно дивљење према студентима, јер је у компарацији ова два истакао да је разлика “то што студенти имају тог младалачког ентузијазма више него професионални оркестар”. У свом ставу је ишао тако далеко да је тврдио да између студентског оркестра и професионалног друге разлике - осим у броју проба - нема”.

Младен Јагушт је кратко време почетком деведесетих држао и класу дириговања на Академији уметности кроз коју је прошла неколицина студената са данас завидном уметничком и педагошком каријером у земљи и иностранству, као што су Бојан Суђић, Андреј Бурсаћ и Федор Проданов. Кључни разлог зашто класу диригената није задржао био је техничке природе. Напросто, маестро је сматрао да институција мора обезбедити студенту могућност да ради како са хорским, тако и са оркестарским ансамблом, без чега су студије дириговања незамисливе. Услови које је захтевао за своје студенте није било могуће у потпуности испунити, те је, у складу са тим, своју класу затворио. 

Сваки клинац из оркестра – то је моје дете, а не неки левак. Мене брине свака нота, све што би он хтео да научи ја покушавам да му кроз те три-четири године улијем

„Ја нисам човек рачунџија, то деца осете, они тачно знају ко је шта. Ја сам врло неугодан кад неко не зна, ја га испсујем као мазгу и увек свима говорим ‘ти’. ипак сам ја сам чика од пуно година. шта ја сад да говорим ‘ви’ неком балавцу од 19 година. То је моје дете, ја га поштујем као своје дете. Кад је код мене студент, он седи код мене поподне од четири и оде у десет, јер за мене нема четрдесет пет минута – то је за мене глупост. За мене тај човек није студент, за мене је тај дечко као син. Сваки клинац из оркестра – то је моје дете, а не неки левак. Мене брине свака нота, све што би он хтео да научи ја покушавам да му кроз те три, четири године улијем”.

За рад с Оркестром новосадске Академије уметности добио је маестро Јагушт Награду за животно дело, а добитник је и Октобарске награде града Новог Сада, Октобарске награде града Београда, те Вукове награде. Награду Удружења композитора Југославије до-

био је за извођење домаћих аутора и снимке тих извођења (Коштана, Охридска легенда, као и комплетан опус Стевана Ст. Мокрањца). Никада није крио да је волео да изводи музику савремених домаћих аутора. „Радо сам то радио. Па имам и симфонију која ми је посвећена – ево, Василије Мокрањац ми је посветио своју Пету симфонију. Интересовала су ме нова дела, јер лако је изводити јасне акорде, већ извођено дело. Али ја сам био знатижељан. Хтео сам да изведем све то. Ја сам изводио Љубицу Марић, три-четири пута И све сам радио сам, без слушања других. Никад нисам гледао и слушао извођења других. Можда тек касније, кад сам сам завршио с неким делом... Увек сам сатима анализирао партитуру коју сам припремао, двадесет, тридесет дана пре изведбе, ма ког аутора, и писао апсолутно у сваки такт своја запажања до детаља, анализирао хармонски, писао штрихове”... 

Гостовао је Јагушт у Аустрији, Белгији, Енглеској, Италији, Канади, Куби, Мађарској, Немачкој, Пољској, Русији, Румунији, Швајцарској... као и у свим већим центрима бивше Југославије, забележивши током каријере више од 1.000 таквих наступа. Осамдесет година живота и 60 година уметничког рада обележио је извођењем Реквијема Ђузепеа Вердија 2004. године, а Брамсов Немачки реквијем извео је у децембру 2016. године с Оркестром и Хором РТВ Београд, како је тада говорио – „за себе”. „То мени значи реквијем за мој живот. Више вероватно нећу моћи да наступам, нити ми то треба“... Током читавог живота, паралелно с дириговањем, био је посвећен и сликарству и чак је доста излагао, углавном аквареле.