Промовисано дело „Славјан на светих дневних или благданих црквених”: Књига која спаја векове буњевачке традиције

Ретко се дешава да једна књига живи кроз три века. Још ређе се дешава да свако њено издање носи печат времена у коме се појављује – први пут у Калачи 1875. године, затим у Будимпешти 1925, а сада, тачно 150 година након првог штампања, поново у Суботици. Управо та континуираност говори колико је дело бискупа Ивана Антуновића (1815-1888) дубоко укоренило у идентитет буњевачке заједнице.

„Част ми је што и овог пута могу да говорим о књиги бискупа Антуновића”, казала је Тамара Бабић, уредница издања. Она подсећа да је пре десет година, на 200. годишњицу његовог рођења, уређивала молитвеник „Човик с Богом”, а сада представља „Славјан” – књигу која је много више од обичног етнографског записа.

Живи обичаји записани пре века и по

Антуновић је у „Славјану” описао буњевачке обичаје везане за цркву, али његова вредност није само у томе што је сачувао традицију на папиру. Ови обичаји су, како Бабић истиче, и данас живи. Ката Кунтић, председница КУД „Буњевка”, детаљније је током промоције представила колико је ова књига била важна за вишедеценијско истраживање нематеријалног културног наслеђа Буњеваца.

„Ова мала књижица је била јако важна, како за мој живот, тако и за нас Буњевце”, рекла је Кунтић. „Неких 30 година уназад она прати комплетан мој рад. Она је имала одговор за многа моја питања, била ми је посебно важна у 30-годишњем истраживању, бележењу и писању многих мојих текстова о буњевачким обичајима.”

Кунтић је истакла да је „Славјан” био основа за годишња истраживања нематеријалног културног наслеђа Бачких Буњеваца. Културно-уметничко друштво Буњевка бавило се овим значајним сегментом културе од 2012. године кроз пројекат панел-конференције „Усмено народно благо и обичаји родоначелника Бачких Буњеваца”. Урађено је и представљено преко 30 елемената у домену знања и вештина везаних за друштвену праксу, обичаје и традиционалне занате.

За заштиту су пријављена три елемента нематеријалног наслеђа Бачких Буњеваца – Дружијанце, Грохотовице и Божићдан, чиме се бавило културно-уметничко друштво Буњевка у сарадњи са другим буњевачким удружењима.

О великом препородитељу буњевачког народа

О самом Антуновићу, као великом буњевачком препородитељу, говорио је Мијо Мандић, дипломирани инжењер архитектуре и истраживач буњевачке прошлости. Током програма је приказан и 15-минутни документарни филм посвећен животу и делу овог изузетног човека, као и језику којим је писао – илирско-славјанском, како га је сам називао.

Антуновић је својом снагом пера оставио непроцењиво наслеђе, а његови цитати и данас одзвањају као позив на очување идентитета:

Ако хоћете даклем да утаманите који народ, забашурите, сакријте му прошлост, па сте кинеске бедеме ставили прид његову будућност. Е па шта је наравно, цилом народу, то је природно обитељи и особи. Истргните ову из обитељи, ону из народа, засиекли сте му жилу животну. Једно вриме ће куњати, па ће наскоро увехнути и осушити се. Нека зна даклем сваки господујући народ, да ако милом и силом укаламљује друге народности у свој народ, да се њихов у његов притвори живот; нека знаде да ће овим свој ослабити, а оног сасвим угушити. „Обиит инглориус“ т,ј. Отишо без трага.

(Иван Антуновић, „Расправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих“, 1882. Беч, стр; 3-4.)

У својој расправи  упозоравао је: „Нека зна да клем сваки господујући народ, да ако милом и силом укалмљује друге народности у свој народ, да се њихов у његов притвори живот. Нека зна да ће овим свој ослабити, а оног сасвим угушити.”

Посебно дирљиве су његове речи о језику и идентитету: „Покрие ли тко туђим језиком своју народност, онда син затаје свог отца и осрами матер своју....

Затајил тко своје име, онда очитује да у њему части и поштења нема, ил да није вриедан да се њиме

кити, којег пред својих суднародницих дједови прославили“.

Илирски покрет и језички идентитет

„Будимић језик не може усахнути како га говоре Хрвати, Срби, Шокци, Илири, Далмати, Босанци”, записао је Антуновић још у 19. веку. Он је припадао илирском покрету који је настојао да уједини јужне Словене у једном књижевном језику, заснованом на штокавском наречју.

Како објашњава Мандић, илирски језик су тадашњи учени људи користили у ученим круговима за означавање јужнословенских језика у ширем смислу. Веровали су у етничку и језичку везу између античких Илира и јужних Словена, сматрајући да су сви јужни Словени директни потомци античких Илира.

Матични текст за овај покрет био је језик који је користио Људевит Гај у „Даници Илирској”, а узором су били Павле Шафарик и Јан Колар. Управо тај језик прихватио је и бискуп Иван Антуновић, настављајући традицију још из 16. века када су Динко Златарић и опат Бартол Кашић покушали да кодификују јужнословенске говоре.

Култно наслеђе које обавезује

Промоција трећег издања „Славјана” није само обележавање годишњице – то је подсетник на богату буњевачку културу која тражи да се његује и преноси даље. Како каже Тамара Бабић: „Важно је да Антуновићеве мисли и речи не само да чувамо, већ их и претачемо у дела.”

Ката Кунтић је на крају захвалила Тамари Бабић и Удружењу грађана културног живота на иницијативи да се спроведе пројекат „Славјан”, али и најавила наставак рада. Како је открила, 23. новембра ове године биће одржана нова панел-конференција, чиме ће се наставити тринаестогодишњи континуирани рад на очувању буњевачке традиције.

Посетиоци промоције имали су прилику да виде изложбу фотографија и мисли бискупа Ивана Антуновића, као и да прошире своје знање о једном од најважнијих буњевачких препородитеља.

Манифестација је почела у 18 сати у Галеријском простору Отвореног универзитета у Суботици, а организатори су срдачно позвали све заинтересоване да присуствују овом културном догађају и да заједно очувају сећање на човека који је вековима унапред видео важност записане речи за опстанак идентитета једног народа.

Текст И фото: Сандра Иршевић