INTERVJU: JASNA GULAN RUŽIĆ, GRAFIČARKA Vizuelni eksperimenti u malom formatu

Jasna Gulan Ružić diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2004. do 2019. bila je zaposlena u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a potom prelazi na AUNS, gde je danas vanredni profesor. Govoreći o predstojećoj izložbi, ona navodi da su u pitanju monohromne serije crteža i grafika koje predstavljaju vizuelno analitičko razmišljanje u okviru definisanog pravougaonog ili kvadratnog polja i kroz dinamične varijacije različitih tipova mreže istražuju senzibilitet prostora. 

– Kada sam razmišljala o tome šta da izložim u Malom likovnom salonu, imala sam više ideja i na kraju sam odlučila da napravim izložbu minijatura, koje su rezultat istraživanja u mediju crteža i grafike - u malom formatu. U osnovi, sve cikluse izlagane na prethodnim izložbama od 2021. na ovamo: „Pomeranje centra i paradoks kretanja”, „Moduli”, „Linija i površina”, „Relacije”, „Anatomija površine”... koji su izvedeni u galerijskom formatu, pratile su i neke serije minijatura, od kojih većina nije izlagana. One će sada biti objedinjene na jednom mestu. Izuzetak je jedino ciklus iz 2022-23, jer se koncepcijski ti radovi ne uklapaju, a i ograničeni prostor MLS ne dozvoljava da se baš sve minijature uvrste u jednu izložbu. 

Većina radova koje ste izlagali u poslednjih nekoliko godina imaju za temu liniju i površinu. Može li se tu govoriti o paradoksu poznatom kao kompleksnost jednostavnosti? 

– Upravo tako. Jedan od ovih ciklusa nosi naziv „Anatomija površine”. Tu istražujem kako linija deleći neku površinu na određene manje segmente, formira u isti mah i jednostavne i kompleksne strukture i time učestvuje u građenju njene anatomije. I da, to jeste zapravo jedan specifičan način vizuelnog razmišljanja u smislu da, kad govorimo o minijaturama, na maloj površini razmišljam o suštini kompozicije koja nastaje tom krajnje jednostavnom podelom površine za koju su „odgovorne” linije. Znači, doslovno se radi o misaonim vežbama, odnosno vizuelnim eksperimentima u malom formatu. Ponekad mali crtež ili mala grafika postaju polazište za veliki crtež, a ponekad bude upravo obrnuto: velike formate u sledećoj fazi svedem na minijaturu da vidim kako to sad u nekoj manjoj formi deluje...

U kojoj meri ti vizuelni eksperimenti imaju veze sa vašim istraživanjima na polju psihoanalize umetnosti?

– Teško je reći u kojoj meri. Psihoanaliza je još jedno moje polje istraživanja, i smatram da je i ona sama umetnost. Uvek me je, naime, zanimala tema snova. Jednog dana sam videla na nekoj tabli oglas za specijalističku obuku za suportivnog psihoanalitičara, gde su se, između ostalog, bavili i obukom za analizu snova. Prijavila sam se. Završila sam tu obuku, a onda me je profesor zamolio da pokušam da osmislim jedan kurs, koji će se baviti psihoanalizom umetnosti, što je za mene bilo u prvi mah prilično izazovno. Iskreno, nisam baš znala da li ću to umeti, ali sam na kraju, pošto me je više puta podsticao, počela na tome intenzivno da radim. I taj materijal je rastao i rastao, da bi na kraju narastao u obim veoma ozbiljnog kursa, koji sam nekoliko godina vodila na Institutu za filozofiju i interdisciplinarne studije u Novom Sadu. Ali danas za to imam manje vremena.

Da li vam se ipak događalo da, uslovno govoreći, uplićete snove u svoje radove?

– Time sam se bavila u nekim mojim ranijim radovima, na primer u mom doktorskom umetničkom istraživanju. U tim kompozicijama sam povezivala apstraktnu geometriju sa erotizmom i seksualnošću - a to je česta tema snova. Zbog toga sam ciklus nazvala „Ekscentrična geometrija“. Znam da zvuči kao da se geometrija i seksualnost ne mogu nikako povezati - ali to je ipak moguće. Međutim, ovi novi ciklusi koji će biti izloženi u Malom likovnom salonu naizgled su oslobođeni od svake naracije, u njima nema tragova snova, ili ih bar nema na prvi pogled. Inače, tokom spavanja naša psiha komunicira sa nama posredstvom snova, odnosno nekih slika bolje ili lošije povezanih, no često su te slike potpuno apsurdne. Jedan broj umetnika biva inspirisan time, pa neki deo svojih snova pretoče u svoje radove, a to je još prisutnije u književnosti i filmu.

A koliko je od profesure na AUNS i vlastitog umetničkog izražavanja ostalo prostora za konzervaciju i restauraciju, oblast kojoj ste posvetili deceniju i po rada?

– Najpre, tokom tog angažmana kao slikar-konzervator u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture stekla sam nemerljivo vredna iskustva i znanja o umetničkim delima. Najviše sam radila na konzervaciji i restauraciji dela crkvene umetnosti XVIII i XIX veka, ali i na savremenim slikama iz XX veka. Nemoguće je zapravo ukratko opisati koliko je tih 15 godina bilo značajno za moj rad i tada i danas, u smislu iskustva sa umetničkim delima štafelajnog i zidnog slikarstva. To podrazumeva saradnju sa stručnjacima iz različitih oblasti, ali i rad na domaćim i međunarodnim projektima. Od svega toga najzanimljivija faza jeste istraživački deo koji se odnosi na istraživanje slikarske tehnologije. Danas, i pored rada na Akademiji umetnosti, trudim se da ostanem u tokovima, da pratim šta se dešava u svetu konzervacije i restauracije, i da, po mogućnosti, ostvarim neke vidove saradnje s kolegama, možda ne baš uvek na konkretnim, praktičnim poljima, već pre svega onim teorijskim. Ali najvažnija činjenica je da posle čitavog tog iskustva na potpuno drugačiji način posmatram slike. Kada danas uđem u neki veliki muzej ili galeriju, slike i druge eksponate ne gledam samo kroz njihov sadržaj, likovnost i vizuelni doživljaj koji pružaju, već analiziram kako su restaurirane, zamišljam šta sve stoji iza toga, koliki je i kakav rad uložen da bi te slike uopšte dospele na te zidove i da bismo mogli da im se divimo. Ista je situacija i kada uđem u neku crkvu, dok gledam ikonostas, zidno slikarstvo ili zidnu dekoraciju. Uvek mi prolazi kroz glavu čitav film od početka do kraja, šta je tu sve trebalo da se desi da to danas tako izgleda.

Da li razmišljate o tome da će neko u budućnosti i vaše radove da konzervira i restaurira? 

– Da, razmišljam često tome. Znaš da ćeš ostaviti nešto iza sebe, jedan veliki korpus radova, a ne možeš tačno da kontrolišeš šta će sa tim u budućnosti da bude. Tim pre što su moji radovi - crteži i grafike, najvećim delom rađeni na papiru, koji je osetljiv i prilično sklon propadanju, i to jeste jedno veliko breme za umetnika.