ИНТЕРВЈУ: ЈАСНА ГУЛАН РУЖИЋ, ГРАФИЧАРКА Визуелни експерименти у малом формату
У понедељак, 4. маја, у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада биће отворена изложба „Геометрија у малом” Јасне Гулан Ружић, која обједињује пет одабраних циклуса цртежа и графика рађених у форми минијатуре.
Јасна Гулан Ружић дипломирала је, магистрирала и докторирала на Академији уметности у Новом Саду. Од 2004. до 2019. била је запослена у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, а потом прелази на АУНС, где је данас ванредни професор. Говорећи о предстојећој изложби, она наводи да су у питању монохромне серије цртежа и графика које представљају визуелно аналитичко размишљање у оквиру дефинисаног правоугаоног или квадратног поља и кроз динамичне варијације различитих типова мреже истражују сензибилитет простора.
– Kада сам размишљала о томе шта да изложим у Малом ликовном салону, имала сам више идеја и на крају сам одлучила да направим изложбу минијатура, које су резултат истраживања у медију цртежа и графике - у малом формату. У основи, све циклусе излагане на претходним изложбама од 2021. на овамо: „Померање центра и парадокс кретања”, „Модули”, „Линија и површина”, „Релације”, „Анатомија површине”... који су изведени у галеријском формату, пратиле су и неке серије минијатура, од којих већина није излагана. Оне ће сада бити обједињене на једном месту. Изузетак је једино циклус из 2022-23, јер се концепцијски ти радови не уклапају, а и ограничени простор МЛС не дозвољава да се баш све минијатуре уврсте у једну изложбу.
Већина радова које сте излагали у последњих неколико година имају за тему линију и површину. Може ли се ту говорити о парадоксу познатом као комплексност једноставности?
– Управо тако. Један од ових циклуса носи назив „Анатомија површине”. Ту истражујем како линија делећи неку површину на одређене мање сегменте, формира у исти мах и једноставне и комплексне структуре и тиме учествује у грађењу њене анатомије. И да, то јесте заправо један специфичан начин визуелног размишљања у смислу да, кад говоримо о минијатурама, на малој површини размишљам о суштини композиције која настаје том крајње једноставном поделом површине за коју су „одговорне” линије. Значи, дословно се ради о мисаоним вежбама, односно визуелним експериментима у малом формату. Понекад мали цртеж или мала графика постају полазиште за велики цртеж, а понекад буде управо обрнуто: велике формате у следећој фази сведем на минијатуру да видим како то сад у некој мањој форми делује...
У којој мери ти визуелни експерименти имају везе са вашим истраживањима на пољу психоанализе уметности?
– Тешко је рећи у којој мери. Психоанализа је још једно моје поље истраживања, и сматрам да је и она сама уметност. Увек ме је, наиме, занимала тема снова. Једног дана сам видела на некој табли оглас за специјалистичку обуку за супортивног психоаналитичара, где су се, између осталог, бавили и обуком за анализу снова. Пријавила сам се. Завршила сам ту обуку, а онда ме је професор замолио да покушам да осмислим један курс, који ће се бавити психоанализом уметности, што је за мене било у први мах прилично изазовно. Искрено, нисам баш знала да ли ћу то умети, али сам на крају, пошто ме је више пута подстицао, почела на томе интензивно да радим. И тај материјал је растао и растао, да би на крају нарастао у обим веома озбиљног курса, који сам неколико година водила на Институту за филозофију и интердисциплинарне студије у Новом Саду. Али данас за то имам мање времена.
Да ли вам се ипак догађало да, условно говорећи, уплићете снове у своје радове?
– Тиме сам се бавила у неким мојим ранијим радовима, на пример у мом докторском уметничком истраживању. У тим композицијама сам повезивала апстрактну геометрију са еротизмом и сексуалношћу - а то је честа тема снова. Због тога сам циклус назвала „Ексцентрична геометрија“. Знам да звучи као да се геометрија и сексуалност не могу никако повезати - али то је ипак могуће. Међутим, ови нови циклуси који ће бити изложени у Малом ликовном салону наизглед су ослобођени од сваке нарације, у њима нема трагова снова, или их бар нема на први поглед. Иначе, током спавања наша психа комуницира са нама посредством снова, односно неких слика боље или лошије повезаних, но често су те слике потпуно апсурдне. Један број уметника бива инспирисан тиме, па неки део својих снова преточе у своје радове, а то је још присутније у књижевности и филму.
А колико је од професуре на АУНС и властитог уметничког изражавања остало простора за конзервацију и рестаурацију, област којој сте посветили деценију и по рада?
– Најпре, током тог ангажмана као сликар-конзерватор у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе стекла сам немерљиво вредна искуства и знања о уметничким делима. Највише сам радила на конзервацији и рестаурацији дела црквене уметности XVIII и XIX века, али и на савременим сликама из XX века. Немогуће је заправо укратко описати колико је тих 15 година било значајно за мој рад и тада и данас, у смислу искуства са уметничким делима штафелајног и зидног сликарства. То подразумева сарадњу са стручњацима из различитих области, али и рад на домаћим и међународним пројектима. Од свега тога најзанимљивија фаза јесте истраживачки део који се односи на истраживање сликарске технологије. Данас, и поред рада на Академији уметности, трудим се да останем у токовима, да пратим шта се дешава у свету конзервације и рестаурације, и да, по могућности, остварим неке видове сарадње с колегама, можда не баш увек на конкретним, практичним пољима, већ пре свега оним теоријским. Али најважнија чињеница је да после читавог тог искуства на потпуно другачији начин посматрам слике. Када данас уђем у неки велики музеј или галерију, слике и друге експонате не гледам само кроз њихов садржај, ликовност и визуелни доживљај који пружају, већ анализирам како су рестауриране, замишљам шта све стоји иза тога, колики је и какав рад уложен да би те слике уопште доспеле на те зидове и да бисмо могли да им се дивимо. Иста је ситуација и када уђем у неку цркву, док гледам иконостас, зидно сликарство или зидну декорацију. Увек ми пролази кроз главу читав филм од почетка до краја, шта је ту све требало да се деси да то данас тако изгледа.
Да ли размишљате о томе да ће неко у будућности и ваше радове да конзервира и рестаурира?
– Да, размишљам често томе. Знаш да ћеш оставити нешто иза себе, један велики корпус радова, а не можеш тачно да контролишеш шта ће са тим у будућности да буде. Тим пре што су моји радови - цртежи и графике, највећим делом рађени на папиру, који је осетљив и прилично склон пропадању, и то јесте једно велико бреме за уметника.
