INTERVJU SA BOŽIDAROM MANDIĆEM, UMETNIKOM „KOJI NE LIČI NA UMETNIKA”, A POZNATOM PO PORODICI BISTRIH POTOKA „Totalno sam ostvario svoju utopiju”

Tim povodom, u Galeriji Studentskog kulturnog centra Novi Sad večeras u 18 sati biće otvorena izložba „Tehnoklizma”, koju su uz Mandića uredili Danica Bićanić, Darija Dragojlović, Jovan Gvero i Ljubica Stojanović. 

Delovi najnovijeg umetničkog inventara biće pred posetiocima, kao i sam umetnik, koji će izvesti performans u kojem tvrdi da ne liči na umetnika. Ništa neobično za čoveka o kojem i film, koji će biti prikazan, nosi naslov „Oništiti se”. Čoveka koji je poznat u svetu po komuni Porodica bistrih potoka, kao i Festivalu „Šumes”, gde su svoj trag ostavili Taras Kermauner, Meša Selimović, Jovan Ćirilov, Dragan Kresoja...

„Tehnoklizma”, „Oništiti se”, neobični su izrazi i deo neoavangardnih, konceptualnih umetničkih strujanja. Mene zanima: iz kakve oni potrebe za vas dolaze, ti novi pojmovi, novi uglovi pogleda na svet?

– Ja sam jako spontan čovek. Dugo trajem. Bavim se stvaranjem, jer smatram da dolazimo na svet nešto da učinimo za stvarnost, a ne da je iskoristimo. Umetnost je jedan od poligona. Živeći u šumi već 49 godina, ja tamo osluškujem glasove iz beskraja, iz metafizike, i čini mi se da ništa i ne stvaram. Mogu to skoro kompetentno da kažem. Kao da neki dublji, uzvišeniji glas barata sa mnom, a ja sam samo medij koji sprovodi teatarske predstave, literarne, kolumnističke... Živeći u izolovanoj prosvećenosti, možda čak i bolje osluškujem bilo civilizacije, osluškujem šta se dešava. Tako samo interpretiram vizije, taj refleks mi je razvijen, a kada se okrenem unatraške, mnoge stvari vidim da su anticipirane, od ’69-‘70.  do danas, i zbog toga mi je drago da nastavljam, da imam vitalnost, jer vidim da se ta jutra potvrđuju u popodnevnim i večernjim satima mog života i epohe.

Šta vam je taj performans „Ja ne ličim na umetnika”?

– Tako ćemo Nebojša Milenković i ja otvoriti izložbu. Ja stvarno ne ličim na umetnika. Ja sam bio fudbaler Vojvodine i još ličim na fudbalera. Pošto stopiram, kamiondžije kad mi stanu, prvo što me pitaju: jesam li bio fudbaler. Ja kažem jesam, a oni: vidi se kako hodaš. Ali u meni se probudila umetnost kao jedan od lepotnijih elemenata čoveka i života, tako da ću i tim performansom napraviti autokritički odnos. Zanima me da negiram sebe, što tačno govori ko sam ja. U sedam-osam minuta, iskazati da sam vrlo apartna ličnost, autentična, a sve što radim je mišljenog karaktera. 

Jedna od vaših umetničkih priča je i „Šumes”, festival koji se već dugo odvija i menja. Kako ga vidite danas?

– Već 25 godina imamo „Šumes”. Tamo je dolazilo i dolazi puno poznatih ljudi. Ružica Sokić, Ljuba Tadić, Tihomir Stanić, Ljubivoje Ršumović...

Da li još uvek čekate Žilnika?

– Žilnika neprestano čekamo. U poslednje vreme tu su Nela Antonović, Ivana Inđin... Da ne nabrajam! Ali sada dolaze i mladi ljudi koji, videvši kako mi pravimo predstave od jedne kante, grabulja, praznog prostora, počinju da prave predstave i sami. To mi je veliko priznanje, da vidim kako podstičem mlade na slobodu i hrabrost u njihovoj estetici. Poslednjih godina dođe toliko ljudi da pravi predstave da ne stignemo ni ručak da kuvamo. Ove godine, u avgustu, samo smo jednom uspeli da kuvamo, sve ostalo je bilo sir i paradajz. Bilo je jako puno programa. Čini mi se da Porodica bistrih potoka i životno i umetnički ima klicu zapaćivanja novih ideja i probuđenja kod mladih, da budu sigurni, da se ne porede. Ne treba puno informacija za umetnost, treba samo slušati unutrašnji glas i iznositi ga iz sebe.

Izložba „Tehnoklizma” traje do 4. decembra

To sam baš hteo da vas pitam... Jovan Ćirilov je za to znao da kaže da je „jedna delimično ostvarena utopija”!

– Ali kaže: „I to je vredno!” Jovan je često dolazio kod nas i donosio duh svetskog prisustva. Voleo je da bude u šumi, voleo je prirodu, bio je otvoren, spontan, imali smo dobru korespondenciju godinama. To što je rekao je dobra detekcija, samo što ja mislim da sam tu utopiju totalno ostvario! Dobro je što je on primetio i neke mane, možda. Ipak, na kraju kaže da sve to ima smisla. Pola veka nositi kulturu življenja najsiromašnije umetnosti, skromne ekonomije, otvorenosti doma, komunikacije neviđenih razmera, stvaranje atmosfere u kojoj sam ja bio centar razumevanja mladih, podeliti toliko besplatnih obroka, noćenja, razgovora i razgovora, put je koji je veoma bogat i ja bih sve ponovio isto kao što je bilo. Sada sam kritičan prema epohi posle korone, koje je totalna erozija, ali do korone smo ostvarili zanos mnogih idealista, pokreta iz šezdesetih. Danas nema puno nade i vere u smisao, a to nam jedino treba. Zato sam jako radostan kad mladi i danas dođu tamo i pronalaze impuls za sebe. 

Na čemu još radite, kao neumoran stvaralac, osim na izložbi koja je pred nama u Novom Sadu od večeras?

– Sada sam u jednoj vrsti singularne utopije. Ovih dana treba da izađe knjiga u Prometeju „Pojmovnik Porodice bistrih potoka”, gde ja govorim neologizme, sintagme i sentence. Jedan sam od prvih naznačio šareni fašizam, zlobro, jednocitet, avangarda mora da krene u rikverc, ezoterija umetnosti, apoteoza balezi, likovna filozofija... Usput bih voleo da kažem da je kod Branka Kukića izašla knjiga ovih dana, Veljačićeva pisma Porodici bistrih potoka i moji tekstovi o nezavisnoj duhovnosti, u kultnoj ediciji „Alef”. Za deset dana izaći će i roman u Izdavačkoj kući „Pešić i sinovi” pod nazivom „Tačka”, jer je tačka moja impresija da se vratimo na početak i krenemo od tačke ka krugu, ka novoj civilizaciji. Zato ova izložba „Tehnoklizma” jeste podsticaj da je svaki čovek umetnik ako ima hrabrosti da zakorači u lepotu.