ИНТЕРВЈУ СА БОЖИДАРОМ МАНДИЋЕМ, УМЕТНИКОМ „КОЈИ НЕ ЛИЧИ НА УМЕТНИКА”, А ПОЗНАТОМ ПО ПОРОДИЦИ БИСТРИХ ПОТОКА „Тотално сам остварио своју утопију”

Тим поводом, у Галерији Студентског културног центра Нови Сад вечерас у 18 сати биће отворена изложба „Техноклизма”, коју су уз Мандића уредили Даница Бићанић, Дарија Драгојловић, Јован Гверо и Љубица Стојановић. 

Делови најновијег уметничког инвентара биће пред посетиоцима, као и сам уметник, који ће извести перформанс у којем тврди да не личи на уметника. Ништа необично за човека о којем и филм, који ће бити приказан, носи наслов „Оништити се”. Човека који је познат у свету по комуни Породица бистрих потока, као и Фестивалу „Шумес”, где су свој траг оставили Тарас Кермаунер, Меша Селимовић, Јован Ћирилов, Драган Кресоја...

„Техноклизма”, „Оништити се”, необични су изрази и део неоавангардних, концептуалних уметничких струјања. Мене занима: из какве они потребе за вас долазе, ти нови појмови, нови углови погледа на свет?

– Ја сам јако спонтан човек. Дуго трајем. Бавим се стварањем, јер сматрам да долазимо на свет нешто да учинимо за стварност, а не да је искористимо. Уметност је један од полигона. Живећи у шуми већ 49 година, ја тамо ослушкујем гласове из бескраја, из метафизике, и чини ми се да ништа и не стварам. Могу то скоро компетентно да кажем. Као да неки дубљи, узвишенији глас барата са мном, а ја сам само медиј који спроводи театарске представе, литерарне, колумнистичке... Живећи у изолованој просвећености, можда чак и боље ослушкујем било цивилизације, ослушкујем шта се дешава. Тако само интерпретирам визије, тај рефлекс ми је развијен, а када се окренем унатрашке, многе ствари видим да су антиципиране, од ’69-‘70.  до данас, и због тога ми је драго да настављам, да имам виталност, јер видим да се та јутра потврђују у поподневним и вечерњим сатима мог живота и епохе.

Шта вам је тај перформанс „Ја не личим на уметника”?

– Тако ћемо Небојша Миленковић и ја отворити изложбу. Ја стварно не личим на уметника. Ја сам био фудбалер Војводине и још личим на фудбалера. Пошто стопирам, камионџије кад ми стану, прво што ме питају: јесам ли био фудбалер. Ја кажем јесам, а они: види се како ходаш. Али у мени се пробудила уметност као један од лепотнијих елемената човека и живота, тако да ћу и тим перформансом направити аутокритички однос. Занима ме да негирам себе, што тачно говори ко сам ја. У седам-осам минута, исказати да сам врло апартна личност, аутентична, а све што радим је мишљеног карактера. 

Једна од ваших уметничких прича је и „Шумес”, фестивал који се већ дуго одвија и мења. Како га видите данас?

– Већ 25 година имамо „Шумес”. Тамо је долазило и долази пуно познатих људи. Ружица Сокић, Љуба Тадић, Тихомир Станић, Љубивоје Ршумовић...

Да ли још увек чекате Жилника?

– Жилника непрестано чекамо. У последње време ту су Нела Антоновић, Ивана Инђин... Да не набрајам! Али сада долазе и млади људи који, видевши како ми правимо представе од једне канте, грабуља, празног простора, почињу да праве представе и сами. То ми је велико признање, да видим како подстичем младе на слободу и храброст у њиховој естетици. Последњих година дође толико људи да прави представе да не стигнемо ни ручак да кувамо. Ове године, у августу, само смо једном успели да кувамо, све остало је било сир и парадајз. Било је јако пуно програма. Чини ми се да Породица бистрих потока и животно и уметнички има клицу запаћивања нових идеја и пробуђења код младих, да буду сигурни, да се не пореде. Не треба пуно информација за уметност, треба само слушати унутрашњи глас и износити га из себе.

Изложба „Техноклизма” траје до 4. децембра

То сам баш хтео да вас питам... Јован Ћирилов је за то знао да каже да је „једна делимично остварена утопија”!

– Али каже: „И то је вредно!” Јован је често долазио код нас и доносио дух светског присуства. Волео је да буде у шуми, волео је природу, био је отворен, спонтан, имали смо добру кореспонденцију годинама. То што је рекао је добра детекција, само што ја мислим да сам ту утопију тотално остварио! Добро је што је он приметио и неке мане, можда. Ипак, на крају каже да све то има смисла. Пола века носити културу живљења најсиромашније уметности, скромне економије, отворености дома, комуникације невиђених размера, стварање атмосфере у којој сам ја био центар разумевања младих, поделити толико бесплатних оброка, ноћења, разговора и разговора, пут је који је веома богат и ја бих све поновио исто као што је било. Сада сам критичан према епохи после короне, које је тотална ерозија, али до короне смо остварили занос многих идеалиста, покрета из шездесетих. Данас нема пуно наде и вере у смисао, а то нам једино треба. Зато сам јако радостан кад млади и данас дођу тамо и проналазе импулс за себе. 

На чему још радите, као неуморан стваралац, осим на изложби која је пред нама у Новом Саду од вечерас?

– Сада сам у једној врсти сингуларне утопије. Ових дана треба да изађе књига у Прометеју „Појмовник Породице бистрих потока”, где ја говорим неологизме, синтагме и сентенце. Један сам од првих назначио шарени фашизам, злобро, једноцитет, авангарда мора да крене у рикверц, езотерија уметности, апотеоза балези, ликовна филозофија... Успут бих волео да кажем да је код Бранка Кукића изашла књига ових дана, Вељачићева писма Породици бистрих потока и моји текстови о независној духовности, у култној едицији „Алеф”. За десет дана изаћи ће и роман у Издавачкој кући „Пешић и синови” под називом „Тачка”, јер је тачка моја импресија да се вратимо на почетак и кренемо од тачке ка кругу, ка новој цивилизацији. Зато ова изложба „Техноклизма” јесте подстицај да је сваки човек уметник ако има храбрости да закорачи у лепоту.