Intervju: Saša Buđevac, autor romana „Ljubavi kišnih seni“, nagrađenog na godišnjem Deretinovom konkursu

Da nisam imao sreće, i ovaj rukopis bi strunuo u mojoj fioci sa nekim drugim. Hvala žiriju. Više puta sam bio u situaciji da moj roman na konkursu ne bude zapažen, a da nisam presrećan nagrađenim. Opet, nekada nagradu dobije roman na koji sam ljubomoran. U vrednovanju umetnosti nema egzaktne kvantifikacije – kaže u intervjuu za naš list Saša Buđevac, autor romana „Ljubavi kišnih seni“, koji je kao pobednik na Deretinovom konkursu upravo izašao kod ovog poznatog beogradskog izdavača.

Neštedimice dajući odgovore, Vaš roman istovremeno postavlja i mnoga pitanja. Jedno od njih glasi: ko je zaista autor prevoda?

– Ako se pitanje odnosi na japanski prevod naslova, prva verzija prevoda je nastala uz Google prevodioca. Potom sam konsultovao druga iz detinjstva koji četrdeset godina živi u Tokiju i, naravno, koriguje on Google. Kaže kako on nije nativni govornik i da će, za svaki slučaj, da konsultuje svoju ženu Mariko. Njoj nije bilo jasno kako kiša uopšte može da ima senku i pita kako se to kaže na engleskom. Dakle, ostala je njegova verzija i ja sam mu zahvalan. Inače, ovo je jedan od retkih romana gde je naslov stariji od njega samog. Na pojam kišnih seni sam slučajno nabacao. Inače, to je geografski pojam koji dokazuje da doslovno hodamo po metaforama i da je sve samo pitanje percepcije.

„Meta“, piščeva u Vašem romanu, je pored ostalog, ili preciznije jedna od glavnih: šta je to po Vama književni uspeh?
– Kada knjiga dovuče čitaoca do kraja, a on se sve vreme smeškao.

Sama Deretina nagrada svedočanstvo je živo Vašeg književnog uspeha. Da li je po Vama potrebna hrabrost da se taj isti uspeh podnese? Imate li izvesan strah od istog?

– Nema tu hrabrosti. To sada mora da se istrpi. Kao kada sednete na zubarsku stolicu, a doktor Vam kaže: „Opustite se!“ Jedini problem sa nagradama jeste što Vam stvore iluziju da ste konačno uradili nešto što nije loše, napravi Vam pritisak da ne smete slabije od toga, a možda je to bio samo eksces i lucidni trenutak. Sigurno da nagrada čini knjigu vidljivijom, ali me ta činjenica natera da se pitam da li sam mogao bolje. Nadam se da mi neće pokvariti merak u pisanju. Sigurno postoje ljudi koji umeju da uživaju u nagradama.

Osvedočeni ste kao vrhunski arhitekta. Ne manje nego u arhitekturi, talentovani ste i u književnosti. Zašto se Saša Buđevac, pisac, dosledno sakriva iza S.B. arhitekte?

– Hvala na komplimentima. Nadam se da sam ipak bolji arhitekta. Ja i jesam pre svega arhitekta. Tako sam obrazovan i četrdeset godina živim od arhitektonskog projektovanja, a pišem tek petnaestak. Prve zbirke priča i romane sam napisao pod pseudonimom. Nisam želeo da brkam ljudima svoj identitet, a i plašio sam se da ne ispadnem glup u društvu. Uostalom, previše dugo sam na slobodnom tržištu da znam da ljudi lako pomisle: „Gle ovog! Sad još i piše romane!“. Ljudi ne vole svaštare. Da li biste voleli da Vam srce operiše hirurg koji jedva čeka da ode na pecanje? Do sada nisam imao ni jednu promociju knjige, niti književno veče. Sin godinama uspešno vodi naš porodični projektni studio, bolje nego što sam to ja ikada radio, pa se polako odjavljujem. Sledeće godine idem u penziju pa sada mogu da se javno pokažem i kao nešto drugo osim arhitekte.

Koliko su sve priče romana naše, a koliko ih pozajmljujemo iz tuđih života?

– Valjda su sve priče kompilacija ličnog iskustva, tuđih života i mašte i ne obavezno tim redom. Tako je i u „Ljubavima kišnih seni“. Ključ je samo u povišenoj osetljivosti za sve tri stvari. Recimo, nikada ne bih mogao da napišem priču po istinitom događaju, kako to mnogi uspešno čine. Ja to radim da bih sebe zabavio i meni je zanimljivije da je nešto moguće nego da je tačno. Zato ne istražujem kada pišem. Kad mi treba neki podatak zbog uverljivosti, ja ga izmišljam simulirajući autentičnost.

Da li mislite da ste zaista bolji od drugih u svetu nagrađenih romana?

– Naravno da ne. Da nisam imao sreće, i ovaj rukopis bi strunuo u mojoj fioci sa nekim drugim. Hvala žiriju. Više puta sam bio u situaciji da moj roman na konkursu ne bude zapažen, a da nisam presrećan nagrađenim. Opet, nekada nagradu dobije roman na koji sam ljubomoran. U vrednovanju umetnosti nema egzaktne kvantifikacije. Nije to atletika pa da možeš da razvučeš metar i pouzdano vidiš ko je dalje skočio. Obično se kaže da kad je nešto dobro to uvek pronađe svoj put. To nije istina. To je stvar metafizike. Vi nikada ne znate da li je nešto zaista dobro dok se to ne desi, pa čak i onda. Ja bar. Između nesrećnog i srećnog razlika je samo u verifikaciji. To je jedan isti čovek. Ponekada se to desi, a najčešće ne. Iskusvo mi tako govori. „Ljubavi kišnih seni“ se, između ostalog, bave relativizacijom i demistifikacijom sistema vrednosti u umetnosti, bar sam ja mislio da pišem o tome. Sada vidim da čitaoci nalaze druga težišta u romanu. To samo pokazuje da ono što je u mojoj glavi ne mora da izazove rezonancu kod čitaoca.

Odakle izbor parodije, parodija kao izbor. Imamo li u neku ruku u Vašem slučaju „put kojim se ređe“, ali i teže ide?

– Nisam imao predumišljaj o intonaciji pripovedanja. Ništa ja tu nisam svesno odabrao niti sam imao neku strategiju. To je moj prirodni pripovedni glas u tom trenutku. Čak sam se iznenadio kad je u obrazloženju žirija pomenut sarkazam. Trebalo mi je neko vreme da osvestim šta sam to i kako napisao. U svakom stvaralačkom procesu imate dva puta: intuitivni i onaj poduprt teorijskim znanjem. S obzirom da sam auto didakt u tim stvarima, ja to više radim na vetar i kako me napne. Recimo, jedan od centralnih likova u „Kišnim seni“ muca. U filmovima da, ali u literaturi nikada nisam to sreo. Kvari ritam, naporno je za čitanje i to se jednostavno ne radi. Ali, eto, meni se javio takav lik i nisam imao izbora i ako tekst čini teže prohodnim. Rizikovao sam i u romanu to radi. Čak sam dobio tumačenje da njegovo mucanje skreće pažnju na sadržaj koji izgovara.

Kakvi su Vam budući književni planovi? Na čemu trenutno radite?

– Uvek radim na nekoliko rukopisa koji su u različitim fazama. Trenutno sam ostavio jedan da malo fermentira, dok se vraćam na stariji za koji sam mislio da je bolji od „Kišnih seni“. Nadam se da ovom nagradom nisam potrošio svu sreću.

Mila Milosavljević