Интервју: Саша Буђевац, аутор романа „Љубави кишних сени“, награђеног на годишњем Деретиновом конкурсу

Да нисам имао среће, и овај рукопис би струнуо у мојој фиоци са неким другим. Хвала жирију. Више пута сам био у ситуацији да мој роман на конкурсу не буде запажен, а да нисам пресрећан награђеним. Опет, некада награду добије роман на који сам љубоморан. У вредновању уметности нема егзактне квантификације – каже у интервјуу за наш лист Саша Буђевац, аутор романа „Љубави кишних сени“, који је као победник на Деретиновом конкурсу управо изашао код овог познатог београдског издавача.

Нештедимице дајући одговоре, Ваш роман истовремено поставља и многа питања. Једно од њих гласи: ко је заиста аутор превода?

– Ако се питање односи на јапански превод наслова, прва верзија превода је настала уз Google преводиоца. Потом сам консултовао друга из детињства који четрдесет година живи у Токију и, наравно, коригује он Google. Каже како он није нативни говорник и да ће, за сваки случај, да консултује своју жену Марико. Њој није било јасно како киша уопште може да има сенку и пита како се то каже на енглеском. Дакле, остала је његова верзија и ја сам му захвалан. Иначе, ово је један од ретких романа где је наслов старији од њега самог. На појам кишних сени сам случајно набацао. Иначе, то је географски појам који доказује да дословно ходамо по метафорама и да је све само питање перцепције.

„Мета“, пишчева у Вашем роману, је поред осталог, или прецизније једна од главних: шта је то по Вама књижевни успех?
– Када књига довуче читаоца до краја, а он се све време смешкао.

Сама Деретина награда сведочанство је живо Вашег књижевног успеха. Да ли је по Вама потребна храброст да се тај исти успех поднесе? Имате ли извесан страх од истог?

– Нема ту храбрости. То сада мора да се истрпи. Као када седнете на зубарску столицу, а доктор Вам каже: „Опустите се!“ Једини проблем са наградама јесте што Вам створе илузију да сте коначно урадили нешто што није лоше, направи Вам притисак да не смете слабије од тога, а можда је то био само ексцес и луцидни тренутак. Сигурно да награда чини књигу видљивијом, али ме та чињеница натера да се питам да ли сам могао боље. Надам се да ми неће покварити мерак у писању. Сигурно постоје људи који умеју да уживају у наградама.

Осведочени сте као врхунски архитекта. Не мање него у архитектури, талентовани сте и у књижевности. Зашто се Саша Буђевац, писац, доследно сакрива иза С.Б. архитекте?

– Хвала на комплиментима. Надам се да сам ипак бољи архитекта. Ја и јесам пре свега архитекта. Тако сам образован и четрдесет година живим од архитектонског пројектовања, а пишем тек петнаестак. Прве збирке прича и романе сам написао под псеудонимом. Нисам желео да бркам људима свој идентитет, а и плашио сам се да не испаднем глуп у друштву. Уосталом, превише дуго сам на слободном тржишту да знам да људи лако помисле: „Гле овог! Сад још и пише романе!“. Људи не воле сваштаре. Да ли бисте волели да Вам срце оперише хирург који једва чека да оде на пецање? До сада нисам имао ни једну промоцију књиге, нити књижевно вече. Син годинама успешно води наш породични пројектни студио, боље него што сам то ја икада радио, па се полако одјављујем. Следеће године идем у пензију па сада могу да се јавно покажем и као нешто друго осим архитекте.

Колико су све приче романа наше, а колико их позајмљујемо из туђих живота?

– Ваљда су све приче компилација личног искуства, туђих живота и маште и не обавезно тим редом. Тако је и у „Љубавима кишних сени“. Кључ је само у повишеној осетљивости за све три ствари. Рецимо, никада не бих могао да напишем причу по истинитом догађају, како то многи успешно чине. Ја то радим да бих себе забавио и мени је занимљивије да је нешто могуће него да је тачно. Зато не истражујем када пишем. Кад ми треба неки податак због уверљивости, ја га измишљам симулирајући аутентичност.

Да ли мислите да сте заиста бољи од других у свету награђених романа?

– Наравно да не. Да нисам имао среће, и овај рукопис би струнуо у мојој фиоци са неким другим. Хвала жирију. Више пута сам био у ситуацији да мој роман на конкурсу не буде запажен, а да нисам пресрећан награђеним. Опет, некада награду добије роман на који сам љубоморан. У вредновању уметности нема егзактне квантификације. Није то атлетика па да можеш да развучеш метар и поуздано видиш ко је даље скочио. Обично се каже да кад је нешто добро то увек пронађе свој пут. То није истина. То је ствар метафизике. Ви никада не знате да ли је нешто заиста добро док се то не деси, па чак и онда. Ја бар. Између несрећног и срећног разлика је само у верификацији. То је један исти човек. Понекада се то деси, а најчешће не. Искусво ми тако говори. „Љубави кишних сени“ се, између осталог, баве релативизацијом и демистификацијом система вредности у уметности, бар сам ја мислио да пишем о томе. Сада видим да читаоци налазе друга тежишта у роману. То само показује да оно што је у мојој глави не мора да изазове резонанцу код читаоца.

Одакле избор пародије, пародија као избор. Имамо ли у неку руку у Вашем случају „пут којим се ређе“, али и теже иде?

– Нисам имао предумишљај о интонацији приповедања. Ништа ја ту нисам свесно одабрао нити сам имао неку стратегију. То је мој природни приповедни глас у том тренутку. Чак сам се изненадио кад је у образложењу жирија поменут сарказам. Требало ми је неко време да освестим шта сам то и како написао. У сваком стваралачком процесу имате два пута: интуитивни и онај подuprт теоријским знањем. С обзиром да сам ауто дидакт у тим стварима, ја то више радим на ветар и како ме напне. Рецимо, један од централних ликова у „Кишним сени“ муца. У филмовима да, али у литератури никада нисам то срео. Квари ритам, напорно је за читање и то се једноставно не ради. Али, ето, мени се јавио такав лик и нисам имао избора и ако текст чини теже проходним. Ризиковао сам и у роману то ради. Чак сам добио тумачење да његово муцање скреће пажњу на садржај који изговара.

Какви су Вам будући књижевни планови? На чему тренутно радите?

– Увек радим на неколико рукописа који су у различитим фазама. Тренутно сам оставио један да мало ферментира, док се враћам на старији за који сам мислио да је бољи од „Кишних сени“. Надам се да овом наградом нисам потрошио сву срећу.

Мила Милосављевић