INTERVJU: ZORAN ĆIRIĆ – MAGIČNI ĆIRA, KNJIŽEVNIK Tajne pesme za Keti

Njegova nova, taze knjiga „Tajne pesme za Keti“, izdata je pod okriljem kraljevačke biblioteke „Stefan Prvovenčani“. Autor ne krije da je ovaj poetski naslov adresiran jednoj ženi, ali tako da se kroz stihove mogu pronaći i sve žene koje se osećaju voljenim, a ne nedostaje ni autorefleksije, kao ni elementarne ljubavi prema pisanju, što nam autor i predočava, pa otud i pšesme koje jesu adresirane za Keti, ali su i univerzalčne: 

– Posveta je duboko intiman čin. Kao i ljubav prema pisanju, muzici, ženi svog života. Posveta se ne piše, posveta se živi. Zato nikad dosta umetnosti jer nikad dosta izmišljotina o avanturama gde pobeda i poraz jedno drugom izlaze na revolverašku crtu. Svakako da mržnja prema ocu i majci može poroditi gadno produhovljeni talenat. Očigledno, smrt je jedna a besmrtnosti ima onoliko koliko strah za gubitkom ljubavi može da podnese. Trik je u tome kako preživeti toliko misterija koje ne haju za smisao ili besmisao. Nije posao pisca da se bavi mudrovanjem već da priča o strategijama mržnje i posvećenja u kojima je sve moguće, pa čak i dosadna uzbuđenja. Važno je da niko i ništa nije sigurno te da prolaznost nije nimalo predvidiva – otkriva nam Ćirić.

Ova knjiga pesama je “rokerskija” u odnosu na neke vaše ranije prozne knjige, u kojima je dominirala bluz melanholija. Može li se reći da vaše pesme, pa i ove „Pesme za Keti” imaju dursku intonaciju, a mol ostavljate za vaše prozne knjige?

- Ne volim rok bez rola. „Rokerisanje” nije moja estetika čak ni kao detinjasti pokušaj mitomanije. Samo površni pozeri uzimaju za ozbiljno buntovništvo kao etički princip odrastanja. Kad smo kod odrastanja ne može da se ne primeti koliko se bluz izlizao od silnih zaludnih pokušaja da se gubitničke emocije  pretvore u podnošljivu stvarnost  - a to ne biva ako ne umete da svingujete bluz. Takvo iskustvo nije za svakoga niti se nudi na svakom ćošku. Sve u svemu, proza i poezija ne mogu jedno bez drugog kao što melanholija ne postoji bez humora. Inače, nikada nisam svoje knjige delio na „durske” i „molske”, verovatno zato što ne verujem u epsko-lirsko manihejstvo. 

Ne težite po svaku cenu da upotrebljavate pesničke figure, naročito one isprofanisane poput metafore. Više ste alegorični i ponegde ironični. Da li je to zbog razloga čitljivosti knjige ili su prevladali lični motivi i autori koju ste čitali u svom formativnom periodu?

– Kada pišem činim to bez enciklopedijskih rečnika i akademski verifikovanih uputstva za upotrebu. Kada pišem ne razmišljam o metaforama i alegorijama, o doziranju profane ili svetačke ironije, o tome kako biti ozbiljan u okeanu groteske.  U mom slučaju pisanje ne trpi nikakve sveznajuće konstrukcije. Za mene to nije bezbedni hobi za sticanje elitističkog statusa. To vređa sve moje samoće, sve moje misije. Verujem da je pisanje nešto opasno, opaka veština koja čini da duhovi i demoni orgijaju čineći svaku uzvišenost prizemnom. Verujem da prava velika književnost ne podnosi intelektualizam, slavljenje samosvesti i sve te hermetične igre tumačenja nepostojećih značenja. Da, sve ovo sam pokupio od svojih književnih bogova i učitelja - koji su mi otkrili kako čak i tzv. klasici mogu biti rokenrol heroji.

„Najbliža apoteka je svačiji dom”, kažete u jednoj pesmi. Jesmo li baš svi “pacijenti”?

– Ne bavim se dijagnozama. Oduvek sam svoje pisanje brižno čuvao od zamki psihologiziranja i sociologiziranja. Sve dok pisanje ne tretiram kao terapiju za ubijanje dokolice, ne smeta mi da budem „svoj omiljeni pacijent”. Važno je nikada ne smetnuti s uma da ništa nije kao što izgleda. 

U jednoj pesmi opisujete vlastiti doživljaj iz kafane koji se desio na rođendan Pola Makartnija. Da li bi se danas pomenuti Makartni oslonio samo na molitvu, kao u “Let it be” ili bi preduzeo i nešto konkrento u vezi sa vlastitim životom u današnjem svetu?

– Sveti Pol i dalje stvara veliku muziku jer nikada nije prestao sa molitvom. Može li se više od toga?