ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ЋИРИЋ – МАГИЧНИ ЋИРА, КЊИЖЕВНИК Тајне песме за Кети

Његова нова, тазе књига „Тајне песме за Кети“, издата је под окриљем краљевачке библиотеке „Стефан Првовенчани“. Аутор не крије да је овај поетски наслов адресиран једној жени, али тако да се кроз стихове могу пронаћи и све жене које се осећају вољеним, а не недостаје ни ауторефлексије, као ни елементарне љубави према писању, што нам аутор и предочава, па отуд и пшесме које јесу адресиране за Кети, али су и универзалчне: 

– Посвета је дубоко интиман чин. Као и љубав према писању, музици, жени свог живота. Посвета се не пише, посвета се живи. Зато никад доста уметности јер никад доста измишљотина о авантурама где победа и пораз једно другом излазе на револверашку црту. Свакако да мржња према оцу и мајци може породити гадно продуховљени таленат. Очигледно, смрт је једна а бесмртности има онолико колико страх за губитком љубави може да поднесе. Трик је у томе како преживети толико мистерија које не хају за смисао или бесмисао. Није посао писца да се бави мудровањем већ да прича о стратегијама мржње и посвећења у којима је све могуће, па чак и досадна узбуђења. Важно је да нико и ништа није сигурно те да пролазност није нимало предвидива – открива нам Ћирић.

Ова књига песама је “рокерскија” у односу на неке ваше раније прозне књиге, у којима је доминирала блуз меланхолија. Може ли се рећи да ваше песме, па и ове „Песме за Кети” имају дурску интонацију, а мол остављате за ваше прозне књиге?

- Не волим рок без рола. „Рокерисање” није моја естетика чак ни као детињасти покушај митоманије. Само површни позери узимају за озбиљно бунтовништво као етички принцип одрастања. Кад смо код одрастања не може да се не примети колико се блуз излизао од силних залудних покушаја да се губитничке емоције  претворе у подношљиву стварност  - а то не бива ако не умете да свингујете блуз. Такво искуство није за свакога нити се нуди на сваком ћошку. Све у свему, проза и поезија не могу једно без другог као што меланхолија не постоји без хумора. Иначе, никада нисам своје књиге делио на „дурске” и „молске”, вероватно зато што не верујем у епско-лирско манихејство. 

Не тежите по сваку цену да употребљавате песничке фигуре, нарочито оне испрофанисане попут метафоре. Више сте алегорични и понегде иронични. Да ли је то због разлога читљивости књиге или су превладали лични мотиви и аутори коју сте читали у свом формативном периоду?

– Када пишем чиним то без енциклопедијских речника и академски верификованих упутства за употребу. Када пишем не размишљам о метафорама и алегоријама, о дозирању профане или светачке ироније, о томе како бити озбиљан у океану гротеске.  У мом случају писање не трпи никакве свезнајуће конструкције. За мене то није безбедни хоби за стицање елитистичког статуса. То вређа све моје самоће, све моје мисије. Верујем да је писање нешто опасно, опака вештина која чини да духови и демони оргијају чинећи сваку узвишеност приземном. Верујем да права велика књижевност не подноси интелектуализам, слављење самосвести и све те херметичне игре тумачења непостојећих значења. Да, све ово сам покупио од својих књижевних богова и учитеља - који су ми открили како чак и тзв. класици могу бити рокенрол хероји.

„Најближа апотека је свачији дом”, кажете у једној песми. Јесмо ли баш сви “пацијенти”?

– Не бавим се дијагнозама. Одувек сам своје писање брижно чувао од замки психологизирања и социологизирања. Све док писање не третирам као терапију за убијање доколице, не смета ми да будем „свој омиљени пацијент”. Важно је никада не сметнути с ума да ништа није као што изгледа. 

У једној песми описујете властити доживљај из кафане који се десио на рођендан Пола Макартнија. Да ли би се данас поменути Макартни ослонио само на молитву, као у “Лет ит бе” или би предузео и нешто конкренто у вези са властитим животом у данашњем свету?

– Свети Пол и даље ствара велику музику јер никада није престао са молитвом. Може ли се више од тога?