ПОРТУГАЛСКИ ТЕАТАР ЗАЈЕДНИЦЕ НА СЦЕНУ ДОНОСИ ДИРЉИВУ ПРИЧУ О СТАРОСТИ, СЕСТРИНСТВУ И ОТПОРУ Представа „Старе жене? Ко то каже? Још увек смо овде!” слави снагу и заједништво

Ова представа, настала у сарадњи уметница и извођачица из Португала, доноси интимну, а универзалну причу о томе шта значи бити жена у различитим животним фазама, од младости до старости, од снова до сећања, од индивидуалне борбе до заједничког отпора. Кроз емотивно путовање које подсећа на ритам самог живота, извођачице промишљају о свему што су постигле и свему што још увек желе да постану.

„Старе жене? Ко то каже? Још увек смо овде!“, дело је које спаја рањивост и сестринство, показујући да су те две силе, уместо супротности, заправо међусобно нераскидиво повезане. На сцени се смењују кратки наративи – тренуци радости, туге, присуства и одсуства – који заједно творе таписерију женског искуства, обојену сећањима, надом и животном енергијом. Кроз преплетене приче и деликатне сценске слике, представа слави жене које су преживеле, које су научиле да ћуте и да говоре, да воле и да губе, да чекају и да стварају. Њихови гласови одјекују као заједнички поклич: „Још увек смо овде!“ – присутне, снажне, видљиве.

Позориште као простор сећања и солидарности

Представа „Старе жене? Ко то каже? Још увек смо овде!“ настала је кроз процес рада са заједницом, у којем су учествовале жене различитих година, занимања и животних искустава. Свака од њих унела је у представу део своје приче, емоције и погледа на свет, претварајући сцену у простор дијалога, подршке и заједничког стварања. Овај процесни приступ, типичан за театар заједнице, омогућава да позориште постане место где уметност и свакодневица међусобно прожимају, где се брише граница између извођача и публике, између уметничког израза и животне стварности.

Представа је истовремено и омаж женама које су пре нас трасирале путеве слободе, али и позив млађим генерацијама да их прате и надограде. На тај начин, представа не говори само о прошлости, већ и о будућности, о потреби да се женска искуства препознају, сачувају и пренесу. Ритуалност покрета, снага гласа и присност извођења претварају сцену у простор заједништва, у којем рањивост постаје храброст, а сећање постаје отпор. Кроз хумор, нежност и рефлексију, представа подсећа да године не значе крај, већ континуитет, да свака животна фаза носи своје светло, свој смисао и своје достојанство.

Жене које стварају, памте и надахњују

Представу потписује изузетан ауторски тим који чине уметнице са богатим искуством у савременим сценским праксама и раду са заједницама. Уметничку дирекцију и драматургију потписују Isabel Bezelga, Ana Maria Malta i Anabela Monteiro, док је за дизајн светла задужен Renato Macado. Звук и аудиовизуелне елементе обликовале су Teresa Furtado, Isabel Guedes, Ana Maria Malta, Anabela Monteiro, Gheysla Nascimento i Caio Priori, док су костими и сценографија дело Isabel Bezelge, Ane Marie Malte i Anabele Monteiro. За плесни сегмент и кореографију заслужна је Karla Sabino из ЦМ Éворе, а процес медијације са заједницом водио је Pedro da Silva, такође из ЦМ Éворе. Комуникацијски тим чине Ana Moya, Teresa Furtado i Mariana Frias, док продукцију потписују Ana Moya i Daniela Salazar iz CHAIA–IN2PAST и Artéria Laba. У асистенцији на продукцији учествовале су Diana de Oliveira, Anabela Monteiro i Ana Maria Malta.

На сцени ће наступити Anabela Monteiro, Ana Maria Malta, Cacilda Almeida, Catarina Lopes, Gertrudes Santos, Gheysla Nascimento, Helena Sousa, Isabel Bezelga, Leocádia Figo, Leocádia Maximino, Margarida Silva, Mariana Silva, Maria Isabel Loureiro, Maria do Carmo Saraiva i Tomásia Miranda – припаднице Сениор групе CM Éвора – Youthand Sports Division, заједно са професоркама и студенткињама DAC – School of Arts.

Ове жене, свака са својим изразом, говором тела и животном причом, претварају сцену у мозаик искустава и емоција које се преплићу у један заједнички глас, глас достојанства, отпорности и љубави.

Безвремени – фестивал солидарности, дијалога и промене

Фестивал Безвремени је први уметнички ангажовани фестивал у Србији који кроз форму театра заједнице истражује друштвену невидљивост и дискриминацију старијих особа. У организацији Фондације Нови Сад – Европска престоница културе, у сарадњи са Трупом Држ’ не дај и Црвеним крстом Србије, фестивал отвара простор за дијалог о друштвеним неједнакостима, предрасудама и правима старијих.

Овогодишње издање фестивала посвећено је теми деменције, болести која не утиче само на појединца, већ и на његове ближње и заједницу. Фестивал кроз уметност заговара оснивање дневних центара за особе оболеле од деменције и развој услуга предаха за њихове неформалне неговатеље.

У оквиру фестивала „Безвремени”, који се одржава од 16. до 18. октобра у Новосадском позоришту Újvidéki Színház, публика ће 16. октобра у 13 часова имати прилику да погледа јединствену представу насталу у сарадњи уметница и извођачица из Португала

Безвремени окупља уметнике и грађане из различитих земаља, пружајући им простор да кроз заједничко стварање преиспитују, истражују и покрећу промене. Кроз позоришне форме које спајају реалност и поезију, фестивал показује да уметност може бити средство друштвене трансформације, мост између генерација и подсетник да старост није крај, већ део животног круга који заслужује поштовање и разумевање.

Фестивал је део европског пројекта Age AgainsttheMachine, који реализује Фондација Нови Сад – Европска престоница културе, у партнерству са Црвеним крстом Србије, Универзитетом у Евори (Португалија), позориштем Диспари Театро (Кунео, Италија), Брамом театром (Гољенов, Пољска), Nordisk Teater laboratorium (Холстебро, Данска) и Трупом Држ’ не дај (Нови Сад, Србија).

Пројекат је подржан од стране Европске уније кроз програм CERV – NetworkofTowns, као и од стране Града Новог Сада и Министарства културе Републике Србије. Посебну захвалност на подршци организатори упућују Новосадском позоришту – Úјвидéки Сзíнхáз и Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог Републике Србије.