„POKRETNICA” PERFORMANSIMA I RADIONICAMA OPET POKRENULA PLESNU SCENU NOVOG SADA Kako da budeš mama kad ti se zemlja raspada

Nevedene i neke druge naslove publika vidi na ekranu koji je u obliku mobilnog telefona, dok na drugom kraju pozornice vidi presamićenu siluetu izvđačice koja u rukama drži dva telefona. Polako ustaje i tetura po sceni, konstatno skrećući pažnju na pokret ruku iza leđa, noseći u njima uređaje koji svetlucaju. Za to vreme, vesti na nešto većem ekranu se smenjuju. Pastelna zelena, ljubičasta, plava, podsećaju na pogloge za objave koje danas praktično svi kačimo na fejsbuku, instagramu. 

U drugom bloku predstave „Yahoo! Dance!” Polin Pajen pokušava da nam i sama saopšti nešto spektakularno. Čujemo: “Milen Farmer! Ima! Nešto! Sjajno!”. Svaka reč izgovorena sa uzvičnikom, svaki pokret naglašen, pa prekinut. I tako dok se ne razvije u jedan isprekidani govorno-telesni niz koji liči kao da neko stalno pritiska pauzu, pa plej, na nevidljivom mestu kojim se upravlja izvedbom. 

Zatim sledi blok u kojem Polin dolazi do govornice u obliku bele katedre. Svetlo pada na nju i ona sada unezverenim ponašanjem i govorom, vrlo ekspresivnim naletima emocija u pogledu njenog lica, tona, grčenja i izvijanja tela, nastavlja da, reklo bi se, pokušava da komunicira sa publikom. Odnosno, da ukazuje na stvarnost van pozornice, pokušaje komunikacije isprekidane, banalizovane našom svakodnevicom, u kojoj se više niko ne čuje i ne vidi šta radi, osim baš tako - isprekidano, prenaglašeno i prilično nebulozno, bez ikakve veze ili smisla. 

Pre poslednjeg dela predstave, veliki solo prekida (pridružuje mu se) izvođač u uglu, koji sedi za lap-topom i navlačenjem perike, padanjem svetla na njega, počinje monolog u vezi sa dobijanjem neke crne izrasline, tumora, na zadnjem delu glave, u „malom mozgu”. Obiman i monoton, akcentualno ravan monolog, prati fizička radnja izvođačice koja se ponovo presamićuje na pola, ovaj put stojeći, tako da joj se polako spajaju gornji i donji deo tela. Slika deluje zastrašujuće, kao život koji se gasi. Ako je do sada i podsećala na robota, sada više plaši svojim izgledom ljudskog smeća. 

Kao da neko stalno pritiska pauzu, pa plej, na nevidljivom mestu

Na kraju, Polin se merdžuje (sjedinjuje) sa ekranom. Pleše ispred njega i oblikuje jednu imponzantnu tvorevinu, poput atraktivnih scena u noćnim klubovima Amerike, kakve je nedavno u sjajnom filmu „Anora” predstavio Šon Bejker. Asocijativni plan predstave poptuno je izoštren i od ostatka ljudskosti napravljena je jedna vizuelno lepa kreatura žene. Tačnije, njene figure, što strašno pogađa svaku borbu za oslobođenje. Sve u kapitalizmu postaje samo figura za eksploataciju.

Stilski i značenjski, performans viđen na ovogodišnjoj „Pokretnici” - Festivalu savremenog plesa i performansa u Novom Sadu, veoma je uzbudljiv, jedinstven i opire se kategorizaciji. Urađen je sa dovoljno prostora za lični plan u publici, a deluje kao pažljivo isplaniran da označi teritoriju na kojoj smo sputani danas - teritoriju govora, pokreta, medija, zdravlja, politike... 

Ono čime sam bio fasciniran, jeste sama izvedba, poptuno predana izgradnji jedinstvenog scenskog jezika, od kojeg se nijednog trenutka ne prekida. Kao što je već opisano, taj jezik je jezik sinematoskopa. Ljudska figura na sceni se kreće i govori kao da je deo filma. Za savremeni ples, prilično slobodan i uvrnut stil, koji možda baš zbog isprekidanosti, drži pažnju i uvlači još dublje unutra, u emotivni svet izvođača.

Polin Pajen je, osim performansa, tokom boravka u Novom Sadu, krajem avgusta, održala i dvodnevnu radionicu na kojoj je proširila diskurs svog umetničkog delovanja, podelila ga sa drugima, što je njen rad obogatilo i učinilo još značajnijim u kontekstu naše scene savremenog plesa i performansa. „Pokretnica” se tako još jednom, deveti put, pokazala kao važan elemenat za sve one koji bi nastave da budu u toku sa umetničkim kretanjima, sve skrajnutijim u društvu kakvo na sebi svojstven način kritikuje Polin Pajen.