„ПОКРЕТНИЦА” ПЕРФОРМАНСИМА И РАДИОНИЦАМА ОПЕТ ПОКРЕНУЛА ПЛЕСНУ СЦЕНУ НОВОГ САДА Како да будеш мама кад ти се земља распада

Неведене и неке друге наслове публика види на екрану који је у облику мобилног телефона, док на другом крају позорнице види пресамићену силуету извђачице која у рукама држи два телефона. Полако устаје и тетура по сцени, констатно скрећући пажњу на покрет руку иза леђа, носећи у њима уређаје који светлуцају. За то време, вести на нешто већем екрану се смењују. Пастелна зелена, љубичаста, плава, подсећају на поглоге за објаве које данас практично сви качимо на фејсбуку, инстаграму. 

У другом блоку представе „Yahoo! Dance!” Полин Пајен покушава да нам и сама саопшти нешто спектакуларно. Чујемо: “Милен Фармер! Има! Нешто! Сјајно!”. Свака реч изговорена са узвичником, сваки покрет наглашен, па прекинут. И тако док се не развије у један испрекидани говорно-телесни низ који личи као да неко стално притиска паузу, па плеј, на невидљивом месту којим се управља изведбом. 

Затим следи блок у којем Полин долази до говорнице у облику беле катедре. Светло пада на њу и она сада унезвереним понашањем и говором, врло експресивним налетима емоција у погледу њеног лица, тона, грчења и извијања тела, наставља да, рекло би се, покушава да комуницира са публиком. Односно, да указује на стварност ван позорнице, покушаје комуникације испрекидане, банализоване нашом свакодневицом, у којој се више нико не чује и не види шта ради, осим баш тако - испрекидано, пренаглашено и прилично небулозно, без икакве везе или смисла. 

Пре последњег дела представе, велики соло прекида (придружује му се) извођач у углу, који седи за лап-топом и навлачењем перике, падањем светла на њега, почиње монолог у вези са добијањем неке црне израслине, тумора, на задњем делу главе, у „малом мозгу”. Обиман и монотон, акцентуално раван монолог, прати физичка радња извођачице која се поново пресамићује на пола, овај пут стојећи, тако да јој се полако спајају горњи и доњи део тела. Слика делује застрашујуће, као живот који се гаси. Ако је до сада и подсећала на робота, сада више плаши својим изгледом људског смећа. 

Као да неко стално притиска паузу, па плеј, на невидљивом месту

На крају, Полин се мерџује (сједињује) са екраном. Плеше испред њега и обликује једну импонзантну творевину, попут атрактивних сцена у ноћним клубовима Америке, какве је недавно у сјајном филму „Анора” представио Шон Бејкер. Асоцијативни план представе поптуно је изоштрен и од остатка људскости направљена је једна визуелно лепа креатура жене. Тачније, њене фигуре, што страшно погађа сваку борбу за ослобођење. Све у капитализму постаје само фигура за експлоатацију.

Стилски и значењски, перформанс виђен на овогодишњој „Покретници” - Фестивалу савременог плеса и перформанса у Новом Саду, веома је узбудљив, јединствен и опире се категоризацији. Урађен је са довољно простора за лични план у публици, а делује као пажљиво испланиран да означи територију на којој смо спутани данас - територију говора, покрета, медија, здравља, политике... 

Оно чиме сам био фасциниран, јесте сама изведба, поптуно предана изградњи јединственог сценског језика, од којег се ниједног тренутка не прекида. Као што је већ описано, тај језик је језик синематоскопа. Људска фигура на сцени се креће и говори као да је део филма. За савремени плес, прилично слободан и уврнут стил, који можда баш због испрекиданости, држи пажњу и увлачи још дубље унутра, у емотивни свет извођача.

Полин Пајен је, осим перформанса, током боравка у Новом Саду, крајем августа, одржала и дводневну радионицу на којој је проширила дискурс свог уметничког деловања, поделила га са другима, што је њен рад обогатило и учинило још значајнијим у контексту наше сцене савременог плеса и перформанса. „Покретница” се тако још једном, девети пут, показала као важан елеменат за све оне који би наставе да буду у току са уметничким кретањима, све скрајнутијим у друштву какво на себи својствен начин критикује Полин Пајен.