POZORIŠNI PUTOPISI: Beleška povodom Viminacijum festa IZAZOVI AMBIJENTALNOG TEATRA

Piše: Aleksandar Milosavljević

Nešto se mora dogoditi. Ne znamo šta, ali to mora da pripada – teatru. Naime, mi smo publika, a ovo je pozorište. Nema ovde foajea, numerisanih sedišta, ni pozornice uokvirene portalom koji predstavlja famoznu „rampu“, nevidljivi zid koji razdvaja glumce i publiku. Preko tog „zida“ gluma se sa scene probija do gledalaca. Tako stvari stoje u klasičnoj pozorišnoj sali i sceni-kutiji. 

Ovo „livadsko“ pozorište nema zidove. U polumraku ne slutimo ni gde je pozornica, ovde nema sedišta, reflektora, zvučnika, mikrofona. Ni dekora, barem onog na kakav smo navikli u klasičnom teatru. Ništa ovde na livadi ne liči na pozorište. No, ono će se dogoditi, jer za teatar ništa od nabrojanog zapravo nije neophodno.

Kad iz šume pokulja dim i kroz njega ka nama zakorače dve paralelne povorke ispred kojih stupaju dva konjanika predvođena dvorskom ludom koja žonglida bakljama, biće jasno da na „scenu“ izlaze dve vojske, da ih predvode njihovi vladari na konjima, a da ceo prizor na aranžira Smrt preodenuta u lakrdijaša. Da, to je uvod u predstavu o jednoj od ključnih bitaka u našoj povesti. Režirao ju je koncem 80-ih godina prošlog veka u Subotici Ljubiša Ristić. Tada su u ovom gradu i okolini nastale predstave koje su punim plućima disale u tamošnjim dvorištima, po ulicama i obalama Palića, na trgovima, okolnim livadama, peščarama ludoškog šipražja. Scensko osvetljenje su najčešće bile baklje natopljene smolom, šum lišća i talasi jezera stvarali su zvučnu „kulisu“ predstave, izdužene, duboke senke drveća postajale su „džepovi“ kroz koje s bočnih strana glumci u „klasičnom“ teatru izlaze na pozornicu, a mirisi prirode uveravali su publiku se pred njima zbiva neporeciva istina.

Takve su predstave bivale obogaćene uzbuđenjima i značenjima kakva mogu da pruže priroda i istorijski kontekst – recimo tvrđava ili manastirska porta. Katkad smo ovakve predstave gledali i u drugim gradovima, u inostranstvu ali i na domaćim festivalima: Bitefu, sarajevskom MESS-u, budvanskom Gradu teatru, Barskom ljetopisu, dubrovačkim Ljetnjim igarama, Malom pozorju... Tad bi se teatarskom čarolijom parkovi, trgovi, zidine drevnih utvrda ili gradske avlije pretvarale u sve što su autori predstava zamislili. A mi bismo im verovali, jer su to bile autentične transformacije različitih prostora koji bi oplemenjeni pozorištem postali snažan argument u prilog istinitosti scenskog zbivanja. A na Istini teatar uvek prvenstveno teži. Ovakve predstave najčešće nisu nastajale u sceni-kutiji, nego pod vedrim nebom, a na gostovanjima i festivalima zadatak producenata i reditelja bio je da nađu lokacije najsličnije onima gde su predstave rođene.

Neke se, međutim, nisu porodile pod otvorenim nebom, nego u podrumima (sećam se predstave Slobe Milatovića igrane u lagunima petrovaradinske tvrđave), u pozorišnim foajeima i hodnicima, u garderobama, iza scene (hinterbina), na zidinama tvrđava (Užički grad, Lovrjenac, Minor na Malom Brionu), pa i u opustelim fabričkim halama, školskim učionicama, ili čak u teatarskim klozetima. Pre nekoliko godina na Bitefu pozorišna tupa Rimini protokol je pretvorila ceo Beograd u ogromnu pozornicu, baš kao što je svojevremeno i predstava Madač komentari transformisala Suboticu u teatar.

Istina, ovakvo pozorište isuviše je skupo u danas sve oskudnijim uslovima u kojima, svuda u svetu, nastaju predstave. Ne zbog mnogo para, već otuda što tzv. ambijentalni teatar podrazumeva neindustrijski proces proba, istraživanje, a otuda i veliki rizik. A tu su i pitanja koja su u teatru vazda aktuelna: šta će s predstavom biti posle premijere u ambijentu, gde je igrati kad zahladni i iz otvorenog neba počne kiša, kada fabrička hala bude srušena, a đaci se vrate u učionice? Tada predstavu valja adaptirati, prilagoditi je igranju u sceni-kutiji, oduzeti joj mnogo od onog što joj je darivao autentičan ambijent, ali joj, možda, i dodati ponešto novo.

Na većini letnjih festivala, pa i Viminacijum festu, odvija se sasvim suprotan proces: predstave nastale u klasičnom teatru i sceni-kutiji, treba prilagoditi igranju u ambijentu. A u Arheološkom parku „Viminacijum“, pored Starog Kostolca, nedaleko od Požarevca, dva su takva prostora za teatarsku igru – scena Limes, u središtu obnovljenog legionarskog logora, i scena Arena, rekonstruisanom autentičnom rimskom amfiteatru. Prva, donedavno i jedina, sada je namenjena manjim produkcijama, dok u Areni bivaju izvedene gabaritnije predstave. Uslovi za igru na obe scene su odlični. Sve je obezbeđeno: osvetlenje, ozvučenje, stabilna pozonica, uigrana tehnička ekipa koja pomaže gostujućim kolegama i sve „sitnice“ koje gosti nisu poneli na putovanje... Garderobe za glumačke ansamble i njihov smeštaj, adekvatan pristup gledalaca scenama i gledalište se podrazumevaju.

Uslovi su odlični, ali ne i savršeni. A i kako da budu kada i preseljenje bilo koje predstave s matične scene-kutije u sličan prostor, takođe scene-kutije, predstavlja traumu. Istinsku traumu, jer se pri svakoj promeni ambijenta, s gabaritima igrajućeg prostora unutar predstave sve menja – kretanje glumaca, akustika, osvetlenje... Trauma je, dabome, još veća kad se, na sve pomenuto, u glumačku igru „umešaju“ još i huk vetra, treperenje zvezda, poj zrikavaca, let noćnih ptica, komarci i drugi insekti. Strah da će vetar s Dunava nenajavljeno naneti oblake i kišu, ne treba ni pominjati.

Ovakvo pozorište isuviše je skupo u današnjem svetu

Sa svim ovim se Viminacijum fest uspešno nosi već osam godina, omogućavajući publici Požarevca, Kostolca i Braničevskog okruga da vidi predstave domaćih i regionalnih pozorišta koje bi teško videla. Festivalski koncept je pametno upakovan u slogan Mitovi stari i novi, spajajući antički Rim, materijalizovan u rekonstrukacijama legionarskog logora i amfiteatra, drevne i savremene mitove. Tako se na ovom festivalu „sudaraju“ dramsko-scenske priče o Orestu, Franji Asirškom, Sokratu,  Šekspiru, ali i Nikoli Tesli, Pašiću, Magi Magazinović, Dženis Džoplin, Sofki Nikolić, Salvadoru Daliju ili slavnoj višegradskoj ćupriji o kojoj je pisao Ivo Andrić.

Selektor Goran Ibrajter, menadžer u kulturi, dramaturg, pesnik i publicista, ove godine je u Viminacijum pozvao Centralu za humor Đorđa Kosića, koju je u beogradskom Narodnom pozorištu režirala Olja Đorđević, dramu o sudbini glumaca tokom i nakon Drugog svetskog rata, Narodno pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović” iz Zaječara i Galerija Miloša Latinovića, u režiji Nebojše Bradića, priču o rimskom imperatoru i relativnosti moći koju vlast podrazumeva, Contra Mundum Slobodana Obradovića, u režiji Veljka Mićunovića, produkciju Centra za kulturu Tivat u kojoj se otkriva naličje genijalnosti slavnog slikara Dalija, Kosovski ciklus koji je u Narodnom pozorištu Priština sa sedištem u Gračanici režirao Nikola Zavišić preispitujući jedan od temeljnih nacionalnih mitova i predstavu Ane Tomović Đuka, po tekstu Milice Konstantinović i izvođenju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina, priču o odnosu Nikole Tesle i njegove majke.

Kao i svake godine, i ove su se u Viminacijumu isprepleli stari i novi mitovi. Utemeljenje jednih je u povesti – o Galeriju, boju na Kosovu ili glumcima postradalim zbog „prekog naloga vremena“, drugih u sagledavanju istorijskih ličnosti iz neuobičajenog ugla – o Teslinoj majci Đuki, dok onaj o Daliju, pokazuje kako mitovi nastaju.

Kao i prethodna festivalska izdanja, i ovo je gledaoce povelo na uzbudljiva putovanja koja se uvek završavaju na istom mestu. Jer mitovi, stari ili novi svejedno, uvek nas na neki način vraćaju nama samima.