ПОЗОРИШНИ ПУТОПИСИ: Белешка поводом Виминацијум феста ИЗАЗОВИ АМБИЈЕНТАЛНОГ ТЕАТРА

Пише: Александар Милосављевић

Нешто се мора догодити. Не знамо шта, али то мора да припада – театру. Наиме, ми смо публика, а ово је позориште. Нема овде фоајеа, нумерисаних седишта, ни позорнице уоквирене порталом који представља фамозну „рампу“, невидљиви зид који раздваја глумце и публику. Преко тог „зида“ глума се са сцене пробија до гледалаца. Тако ствари стоје у класичној позоришној сали и сцени-кутији. 

Ово „ливадско“ позориште нема зидове. У полумраку не слутимо ни где је позорница, овде нема седишта, рефлектора, звучника, микрофона. Ни декора, барем оног на какав смо навикли у класичном театру. Ништа овде на ливади не личи на позориште. Но, оно ће се догодити, јер за театар ништа од набројаног заправо није неопходно.

Кад из шуме покуља дим и кроз њега ка нама закораче две паралелне поворке испред којих ступају два коњаника предвођена дворском лудом која жонглида бакљама, биће јасно да на „сцену“ излазе две војске, да их предводе њихови владари на коњима, а да цео призор на аранжира Смрт преоденута у лакрдијаша. Да, то је увод у представу о једној од кључних битака у нашој повести. Режирао ју је концем 80-их година прошлог века у Суботици Љубиша Ристић. Тада су у овом граду и околини настале представе које су пуним плућима дисале у тамошњим двориштима, по улицама и обалама Палића, на трговима, околним ливадама, пешчарама лудошког шипражја. Сценско осветљење су најчешће биле бакље натопљене смолом, шум лишћа и таласи језера стварали су звучну „кулису“ представе, издужене, дубоке сенке дрвећа постајале су „џепови“ кроз које с бочних страна глумци у „класичном“ театру излазе на позорницу, а мириси природе уверавали су публику се пред њима збива непорецива истина.

Такве су представе бивале обогаћене узбуђењима и значењима каква могу да пруже природа и историјски контекст – рецимо тврђава или манастирска порта. Каткад смо овакве представе гледали и у другим градовима, у иностранству али и на домаћим фестивалима: Битефу, сарајевском МЕСС-у, будванском Граду театру, Барском љетопису, дубровачким Љетњим игарама, Малом позорју... Тад би се театарском чаролијом паркови, тргови, зидине древних утврда или градске авлије претварале у све што су аутори представа замислили. А ми бисмо им веровали, јер су то биле аутентичне трансформације различитих простора који би оплемењени позориштем постали снажан аргумент у прилог истинитости сценског збивања. А на Истини театар увек првенствено тежи. Овакве представе најчешће нису настајале у сцени-кутији, него под ведрим небом, а на гостовањима и фестивалима задатак продуцената и редитеља био је да нађу локације најсличније онима где су представе рођене.

Неке се, међутим, нису породиле под отвореним небом, него у подрумима (сећам се представе Слобе Милатовића игране у лагунима петроварадинске тврђаве), у позоришним фоајеима и ходницима, у гардеробама, иза сцене (хинтербина), на зидинама тврђава (Ужички град, Ловрјенац, Минор на Малом Бриону), па и у опустелим фабричким халама, школским учионицама, или чак у театарским клозетима. Пре неколико година на Битефу позоришна тупа Римини протокол је претворила цео Београд у огромну позорницу, баш као што је својевремено и представа Мадач коментари трансформисала Суботицу у театар.

Истина, овакво позориште исувише је скупо у данас све оскуднијим условима у којима, свуда у свету, настају представе. Не због много пара, већ отуда што тзв. амбијентални театар подразумева неиндустријски процес проба, истраживање, а отуда и велики ризик. А ту су и питања која су у театру вазда актуелна: шта ће с представом бити после премијере у амбијенту, где је играти кад захладни и из отвореног неба почне киша, када фабричка хала буде срушена, а ђаци се врате у учионице? Тада представу ваља адаптирати, прилагодити је игрању у сцени-кутији, одузети јој много од оног што јој је даривао аутентичан амбијент, али јој, можда, и додати понешто ново.

На већини летњих фестивала, па и Виминацијум фесту, одвија се сасвим супротан процес: представе настале у класичном театру и сцени-кутији, треба прилагодити игрању у амбијенту. А у Археолошком парку „Виминацијум“, поред Старог Костолца, недалеко од Пожаревца, два су таква простора за театарску игру – сцена Лимес, у средишту обновљеног легионарског логора, и сцена Арена, реконструисаном аутентичном римском амфитеатру. Прва, донедавно и једина, сада је намењена мањим продукцијама, док у Арени бивају изведене габаритније представе. Услови за игру на обе сцене су одлични. Све је обезбеђено: осветлење, озвучење, стабилна позоница, уиграна техничка екипа која помаже гостујућим колегама и све „ситнице“ које гости нису понели на путовање... Гардеробе за глумачке ансамбле и њихов смештај, адекватан приступ гледалаца сценама и гледалиште се подразумевају.

Услови су одлични, али не и савршени. А и како да буду када и пресељење било које представе с матичне сцене-кутије у сличан простор, такође сцене-кутије, представља трауму. Истинску трауму, јер се при свакој промени амбијента, с габаритима играјућег простора унутар представе све мења – кретање глумаца, акустика, осветлење... Траума је, дабоме, још већа кад се, на све поменуто, у глумачку игру „умешају“ још и хук ветра, треперење звезда, пој зрикаваца, лет ноћних птица, комарци и други инсекти. Страх да ће ветар с Дунава ненајављено нанети облаке и кишу, не треба ни помињати.

Овакво позориште исувише је скупо у данашњем свету

Са свим овим се Виминацијум фест успешно носи већ осам година, омогућавајући публици Пожаревца, Костолца и Браничевског округа да види представе домаћих и регионалних позоришта које би тешко видела. Фестивалски концепт је паметно упакован у слоган Митови стари и нови, спајајући антички Рим, материјализован у реконструкацијама легионарског логора и амфитеатра, древне и савремене митове. Тако се на овом фестивалу „сударају“ драмско-сценске приче о Оресту, Фрањи Асиршком, Сократу,  Шекспиру, али и Николи Тесли, Пашићу, Маги Магазиновић, Џенис Џоплин, Софки Николић, Салвадору Далију или славној вишеградској ћуприји о којој је писао Иво Андрић.

Селектор Горан Ибрајтер, менаџер у култури, драматург, песник и публициста, ове године је у Виминацијум позвао Централу за хумор Ђорђа Косића, коју је у београдском Народном позоришту режирала Оља Ђорђевић, драму о судбини глумаца током и након Другог светског рата, Народно позориште Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић” из Зајечара и Галерија Милоша Латиновића, у режији Небојше Брадића, причу о римском императору и релативности моћи коју власт подразумева, Contra Mundum Слободана Обрадовића, у режији Вељка Мићуновића, продукцију Центра за културу Тиват у којој се открива наличје генијалности славног сликара Далија, Косовски циклус који је у Народном позоришту Приштина са седиштем у Грачаници режирао Никола Завишић преиспитујући један од темељних националних митова и представу Ане Томовић Ђука, по тексту Милице Константиновић и извођењу Народног позоришта „Тоша Јовановић” из Зрењанина, причу о односу Николе Тесле и његове мајке.

Као и сваке године, и ове су се у Виминацијуму испреплели стари и нови митови. Утемељење једних је у повести – о Галерију, боју на Косову или глумцима пострадалим због „преког налога времена“, других у сагледавању историјских личности из неуобичајеног угла – о Теслиној мајци Ђуки, док онај о Далију, показује како митови настају.

Као и претходна фестивалска издања, и ово је гледаоце повело на узбудљива путовања која се увек завршавају на истом месту. Јер митови, стари или нови свеједно, увек нас на неки начин враћају нама самима.