PROMOVISAN ZAVRŠNI TOM DNEVNIKA PAVLA UGRINOVA „Nulta egzistencija”
Poslednji, treći tom dnevnika srpskog književnika, dramaturga i režisera, akademika Pavla Ugrinova „Nulta egzistencija“, objavljen u izdanju novosadske Agore, predstavljen je juče u Biblioteci grada Beograda.
„Nulta egzistencija” obuhvata njegove zabeleške tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva, koje su istovremeno prožete važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena. Završna, treća knjiga, prati godine ratova i raspada SFRJ, od 1991. do 2006. Usled pogoršanog zdravlja, Ugrinov napušta javni život i sve više se povlači u sebe, posvećujući vreme isključivo pisanju.
Priprema za štampu dva memoarska prozna dela i nekoliko romana. Pre odlaska na bolničko lečenje završava i ovaj treći deo „Nulte egzistencije”, uz napomenu da „pisanje nema potrebu da se bavi ničim drugim sem samim pisanjem; samo izvrsno pisanje čini umetnost pisanja; samo poseban stil dostiže umetnost”. Kao i prethodni tomovi, i ovaj predstavlja lično i dragoceno svedočanstvo o konkretnom vremenu, značajnim političkim događajima i odgovorima umetnika na njih, ljudima bliskim autoru, ali i drugima koji su tada u različitim segmentima učestvovali u javnom životu. „Vreme u kojem je zatečen i koje je u suprotnosti s njegovim ubeđenjima, stremljenjima i vrednostima, iz njegove perspektive sve manje biva realistično, a sve više snovidno”, reči su književne kritičarke Slađane Ilić. „To najpre zato što Ugrinov, svodeći svoje skorove, ne može lako da prihvati da je veći deo života proveo u izvesnoj vrsti unutrašnje teskobe, iako je uvek ostao veran svojim planovima i njihovoj realizaciji bez kalkulacije. Iako je ostavio impozantan i veoma vredan opus koji, verujem, i pored solidne dosadašnje recepcije tek očekuje svoje vrhunske tumače, upravo onakve kakve je smatrao da bi trebali da budu – što je ekspicirao u tekstu Osnovni podsticaj, posthumno objavljenom u Letopisu Matice srpske, a koji zatvara ovu knjigu – snovidno za njega biva sve to vreme zato što Ugrinovu liči na nekakav ružan san, ne na život u kakav je verovao, kakav je želeo...”.
O knjizi su još govorili prvi čovek „Agore” Nenad Šaponja i Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova.