ПРОМОВИСАН ЗАВРШНИ ТОМ ДНЕВНИКА ПАВЛА УГРИНОВА „Нулта егзистенција”
Последњи, трећи том дневника српског књижевника, драматурга и режисера, академика Павла Угринова „Нулта егзистенција“, објављен у издању новосадске Агоре, представљен је јуче у Библиотеци града Београда.
„Нулта егзистенција” обухвата његове забелешке током шездесетогодишњег уметничког стваралаштва, које су истовремено прожете важним културно-политичким догађајима и на својеврстан начин документује развој друштва и уметности послератног доба све до почетка XXI века, кроз призму аутентичног ствараоца и сведока нашег поднебља и времена. Завршна, трећа књига, прати године ратова и распада СФРЈ, од 1991. до 2006. Услед погоршаног здравља, Угринов напушта јавни живот и све више се повлачи у себе, посвећујући време искључиво писању.
Припрема за штампу два мемоарска прозна дела и неколико романа. Пре одласка на болничко лечење завршава и овај трећи део „Нулте егзистенције”, уз напомену да „писање нема потребу да се бави ничим другим сем самим писањем; само изврсно писање чини уметност писања; само посебан стил достиже уметност”. Као и претходни томови, и овај представља лично и драгоцено сведочанство о конкретном времену, значајним политичким догађајима и одговорима уметника на њих, људима блиским аутору, али и другима који су тада у различитим сегментима учествовали у јавном животу. „Време у којем је затечен и које је у супротности с његовим убеђењима, стремљењима и вредностима, из његове перспективе све мање бива реалистично, а све више сновидно”, речи су књижевне критичарке Слађане Илић. „То најпре зато што Угринов, сводећи своје скорове, не може лако да прихвати да је већи део живота провео у извесној врсти унутрашње тескобе, иако је увек остао веран својим плановима и њиховој реализацији без калкулације. Иако је оставио импозантан и веома вредан опус који, верујем, и поред солидне досадашње рецепције тек очекује своје врхунске тумаче, управо онакве какве је сматрао да би требали да буду – што је експицирао у тексту Основни подстицај, постхумно објављеном у Летопису Матице српске, а који затвара ову књигу – сновидно за њега бива све то време зато што Угринову личи на некакав ружан сан, не на живот у какав је веровао, какав је желео...”.
О књизи су још говорили први човек „Агоре” Ненад Шапоња и Павле Поповић, син Павла Угринова.