ČETRDESET GODINA OD ODLASKA LEGENDE Sećanje Mire Banjac na Zorana Radmilovića: Bio mi je "najbolja drugarica"

Bio je "najbolja drugarica" drugoj glumačkoj legendi Miri Banjac, a "gospodin Banjac" njegova Katica u legendarnom "Radovanu". Baš u ovoj predstavi ponekad je, s neskrivenim simaptijama, ostajala zatečena neočekivanim Zoranovim kalamburima, teškom mukom prikrivajući sopstveni smeh na sceni...

Danas, 40 godina nakon smrti prijatelja i kolege, Mira Banjac se prisetila prošlosti i toga kakav je glumac bio Zoran Radmilović.

- Četrdeset godina ne znači ništa za jednu veliku uspomenu. Dugo traje, jer su mu tragovi duboki. Neuništivi. U glavama je svih nas i svih generacija koje su stasavale uz njegovo ime, pa i današnja deca - kaže za "Novosti" naša velika glumica. - A u mojoj duši kao da je tu... Drugari smo postali kroz rad. Kako su dani išli tako smo se jedno drugom prilagođavali, na kraju smo bili baš nerazdvojni.

Na konstataciju da je na pozorišnoj i filmskoj sceni bilo još mnogo darovitih glumaca, ali da je njegova harizma neuporediva sa bilo čijom, Mira kaže:

- Posedovao je ogromnu harizmu, zato što je artista u pravom smisli te reči. Kod njega je, pored dara koji mu je Bog dao, razvijen veliki artizam. A njega nema svaki glumac. Zoran je neviđeni, posvećeni arlekin. Imao je izuzetnu, neponovljivu vrstu igre. To je, prosto, on. Što je u "Radovanu" ličilo na improvizacije, zapravo, nisu bile - sve je kod njega složeno. Kad pođe na predstavu, on prelista nekoliko novina i u njima pogleda samo naslove, a od svakog možeš da napraviš predstavu ako imaš duha i ako imaš tu žicu. Sve je kod njega negde smišljeno, organizovano.

Sećanje na "Radovana Trećeg" i dalje budi posebne uspomene. Ne samo zbog izuzetne popularnosti predstave na koju su se gledaoci vraćali da još jednom prisustvuju bravurama velikog majstora, već i umeća ostalog dela ansambla:

- Bio je to poseban skup glumaca, svako za sebe u toj predstavi je nešto značio. Ipak, niko nije iskakao osim njega. Mi smo njega "služili", jer je on to što jeste. Zoran je bio tegljač, a mi oni koji idu polagano iza njega.

Na pitanje da li bi, da je poživeo i da ga je poslužila glumačka snaga, i dalje imao posebno mesto u našem pozorištu, Mira odgovara:

- Pa, ne znam... Pratim teatar, ali mislim da takvog pozorišta više nema... Nema mesta gde bih ga danas udenula. Bilo je to vreme, jednostavno, njegovo. Od " Kralja Ibija", "Ujka Vanje", da ne nabrajam dalje. Pripadao je kompletno pozorištu, što bi danas bilo nemoguće. Glumci su veoma zaposleni, na mnogo su "kanala", svuda su po malo. A Zoran je bio vezan, uzidan u pozorište, posebno Atelje.