ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОДЛАСКА ЛЕГЕНДЕ Сећање Мире Бањац на Зорана Радмиловића: Био ми је "најбоља другарица"

Био је "најбоља другарица" другој глумачкој легенди Мири Бањац, а "господин Бањац" његова Катица у легендарном "Радовану". Баш у овој представи понекад је, с нескривеним симаптијама, остајала затечена неочекиваним Зорановим каламбурима, тешком муком прикривајући сопствени смех на сцени...

Данас, 40 година након смрти пријатеља и колеге, Мира Бањац се присетила прошлости и тога какав је глумац био Зоран Радмиловић.

- Четрдесет година не значи ништа за једну велику успомену. Дуго траје, јер су му трагови дубоки. Неуништиви. У главама је свих нас и свих генерација које су стасавале уз његово име, па и данашња деца - каже за "Новости" наша велика глумица. - А у мојој души као да је ту... Другари смо постали кроз рад. Како су дани ишли тако смо се једно другом прилагођавали, на крају смо били баш нераздвојни.

На констатацију да је на позоришној и филмској сцени било још много даровитих глумаца, али да је његова харизма неупоредива са било чијом, Мира каже:

- Поседовао је огромну харизму, зато што је артиста у правом смисли те речи. Код њега је, поред дара који му је Бог дао, развијен велики артизам. А њега нема сваки глумац. Зоран је невиђени, посвећени арлекин. Имао је изузетну, непоновљиву врсту игре. То је, просто, он. Што је у "Радовану" личило на импровизације, заправо, нису биле - све је код њега сложено. Кад пође на представу, он прелиста неколико новина и у њима погледа само наслове, а од сваког можеш да направиш представу ако имаш духа и ако имаш ту жицу. Све је код њега негде смишљено, организовано.

Сећање на "Радована Трећег" и даље буди посебне успомене. Не само због изузетне популарности представе на коју су се гледаоци враћали да још једном присуствују бравурама великог мајстора, већ и умећа осталог дела ансамбла:

- Био је то посебан скуп глумаца, свако за себе у тој представи је нешто значио. Ипак, нико није искакао осим њега. Ми смо њега "служили", јер је он то што јесте. Зоран је био тегљач, а ми они који иду полагано иза њега.

На питање да ли би, да је поживео и да га је послужила глумачка снага, и даље имао посебно место у нашем позоришту, Мира одговара:

- Па, не знам... Пратим театар, али мислим да таквог позоришта више нема... Нема места где бих га данас уденула. Било је то време, једноставно, његово. Од " Краља Ибија", "Ујка Вање", да не набрајам даље. Припадао је комплетно позоришту, што би данас било немогуће. Глумци су веома запослени, на много су "канала", свуда су по мало. А Зоран је био везан, узидан у позориште, посебно Атеље.