СВЕ БОЈЕ ГЛАСА У 50 ГОДИНА КАРИЈЕРЕ (ФОТО, ВИДЕО) БИЉА КРСТИЋ спрема КОНЦЕРТ ЗА ПАМЋЕЊЕ, а ОВЕ ПЕСМЕ посветиће ЂОЛЕТУ БАЛАШЕВИЋУ И БОРИ ЂОРЂЕВИЋУ: „Били су изузетно важни у мом животу”
Педест година уметничког стваралаштва и гласа који је оставио неизбрисив траг на домаћој музичкој сцени - то је јубилеј који уметница Биља Крстић обележава великим концертом под симболичним називом „Све боје гласа“, 9. новембра у београдској МТС Дворани.
За ово вече Биља обећава интимно и емотивно путовање кроз музику која је обликовала њен уметнички живот, са изузетном пажњом посвећеном свакој ноти и емоцији коју њен глас преноси публици. У разговору за „Дневников“ ТВ магазин, Биља Крстић открива како је одабрала песме из богатог репертоара за овај велики концерт, али и како доживљава традицију и уметничку слободу, те зашто верује да „најлепша извођења долазе из душе“.
Поводом великог јубилеја, али и вашег рођендана, 9. новембра певаћете у МТС Дворани у Београду на концерту „Све боје гласа“. Које ће то боје те вечери публика имати прилику да чује и на какво ћете их путовање са собом повести?
– То су боје „Сунцокрета”, „Раног мраза”, боје из моје солистичке поп-каријере и боје „Бистрика”. Заправо, све боје које су обележиле мојих 50 година на музичкој сцени. Публику ћу водити кроз музичке светове у којима сам проналазила себе. Оно што ме веома радује је то што ћу, по први пут после пола века, поново певати и песме из своје поп-фазе. Те песме нисам дуго делила са публиком и сада осећам да је право време да их певам са зрелошћу, емоцијом и захвалношћу.
Како сте бирали репертоар за ово посебно вече, имајући у виду да је много тога стало у ваших великих 50 година каријере? Хоће ли публика чути и неке песме које ретко изводите уживо?
– Било је врло емотивно. Није било нимало лако одабрати песме за ово специјално вече. Направила сам избор песама из различитих фаза, то су оне које су обележиле важне моменте у мом односу с публиком. Акценат сам ставила на песме које дуго нисам изводила уживо - неке од њих публика није имала прилику да чује деценијама, посебно из моје поп-фазе попут нумера: „Чарли”, „Један Саша из воза”, „Имам песму за све људе”... Желим да их поделим искрено, јер оне носе најлепше успомене на тренутке који су ме обликовали не само као уметницу, већ и као особу.
Хоће ли концерт у неком делу бити посвећен Ђорђу Балашевићу и Бори Ђорђевићу са којима сте радили на почетку каријере, а који, нажалост, више нису са нама?
– Бора и Ђоле су изузетно важни у мом музичком животу и, уопште, у мом одрастању као уметнице. Имала сам ту срећу и част да будем део њихових великих каријера, а кроз тај заједнички рад, отворена су и врата мог сопственог пута - који траје, ево, већ пола века. Оставили су неизбрисив траг на нашој музичкој сцени и у души овог простора. Зато ће, наравно, први део концерта носити део њих - кроз песме, сећања, емоције које су уткане у сваки стих и тон из тог времена.
У брзини времена којој данас сведочимо није лако бити истрајан, а ви сте на сцени већ 50 година. Када се осврнете уназад, који су тренуци за вас најзначајнији у богатој каријери и колико је данас, када је све гласно тешко задржати тихи, искрени израз, имајући у виду да сте једном приликом рекли да су „најлепша извођења она из душе“?
– Било је много важних тренутака, али ако бих морала да издвојим један, то би био тренутак када сам основала „Бистрик”. Тада сам закорачила у свет традиционалне музике. Данас, када певам те песме, осећам да је управо тај део мог стваралаштва круна моје каријере. Све што је претходило - моји почеци са „Сунцокретом”, године у „Раном мразу”, поп-фаза и солистички рад, било је неопходно у мом сазревању и да бих могла пуним срцем да се посветим музици која тражи тишину у души да би заиста могла да се чује. У свету који је данас пун буке и брзине најтеже је задржати тихи, искрени израз. А баш тај израз је оно што публика препозна и најдубље осети. Зато верујем да најлепша извођења заиста долазе из срца и душе - без калкулација, са жељом да се нешто истинито пренесе другоме.
Које песме са почетка ваше каријере вам и данас буде посебно јаке емоције?
– Има их неколико које ми и данас, после толико година, изазову снажну емоцију, као да их први пут певам или слушам. Из периода „Сунцокрета”, то су сигурно песме „Успаванка” и „Долази зима”. У њима је нешто искрено, топло и нежно, што ме увек подсети на почетке, на младост, на тадашњи свет. А песме „Живот је море” и „Неки нови клинци” ми и данас, без изузетка, натерају сузе у очи. Оне носе неку дубоку истину о животу, пролазности и сећањима. И кад их изводим или слушам, не могу да их „отпевам” професионално - оне ми, једноставно, избију директно из душе.
Ваше песме су данас мост између традиције и савременог израза. Како проналазите баланс између поштовања према наслеђу и уметничке слободе?
– За мене је традиција жива, тиха снага - она долази из далека, из дубљих слојева времена и подсећа нас на наше порекло. Традиционалне песме не смеју да буду заробљене, морају да живе, да дишу, да се мењају заједно с нама. Не покушавам да модернизујем традицију по сваку цену, нити да се држим строге аутентичности. Приступам јој са поштовањем, али и са уметничком слободом која долази из разумевања и љубави. Јер да бисмо традицију сачували не смемо је замрзнути, већ морамо да је пренесемо даље. У раду са „Бистриком” трудим се да тај баланс не буде вештачки. Зато кажем да је музика коју данас стварам са „Бистриком” круна мог уметничког пута. Она није само сећање, она је живот. И она говори језиком прошлости, али емоцијама данашњег човека.
Отворене ране и успаванке
Песме са ваших албума са „Бистриком” имају своје порекло и истиниту причу. Постоји ли нека која вас је лично погодила и променила приватно, па и музички?
– Има неколико песама које су ме дубоко дотакле и заиста ми је тешко да издвојим само једну, јер свака ме је променила на свој начин и приватно и уметнички. Песма „Димитријо, сине Митре” је интимна прича која носи толику снагу туге, жртве и бола, да је сваки пут изводим са неком врстом дрхтаја у гласу. Она је као отворена рана мајчинске љубави. Кад је певам осећам да је то више од песме - то је молитва. А „Нанина успаванка” ме дубоко погађа јер у њој осећам сигурност и ону топлину дома. Она ме враћа у детињство, у мени буди оно најдубље - сећање на нежност коју памтимо телом, а не речима. Она ми увек врати тишину и мир.Често сам је певала мојој деци, певам је и унуци Нои и научила сам и девојке из вокалне радионице да је певају. И себи је певам да се подсећам на оно што не сме да се заборави. „Шанко си Бонка залиби” је песма о великој, забрањеној љубави, готово као балканска верзија Ромеа и Јулије. И она, као и Шекспирова прича, има трагичан крај. У тој песми има и нежности и чежње, али и судбине против које се не може. Кад је изводим, осећам ту љубав која је јача од свега, али и бол коју носи када не може да се оствари.
Недавно сте радили нову ауторску музику за серију „Михољско лето”. Шта вас је инспирисало да направите мистериозне џинглове који се провлаче кроз ову серију и како, генерално, приступате стварању музике која треба да „прича” заједно са сликом?
– Мики Станојевић и ја смо радили заједно музику за ову серију. Инспирација је била сама прича - животна, духовита и носталгична. Музика прати ту мешавину животне радости, нежности и меланхолије и шаље поруку да младост није ствар година, већ духа. Глас смо користили као главни инструмент, у ритмички и хармонски занимљивом склопу, а централни мотив је звиждук, који Мики дивно изводи. Он носи и ведрину и сету, баш као и ликови.
Занимљиво је да одјавну шпицу те серије прати песма коју сте написали још у време док сте били у групи „Сунцокрет”. Да ли је симболично то што је баш за ову серију доживела своју „нову младост” имајући у виду да је настала још седамдесетих година?
– Посебну драж има песма „Док све то постоји” чувеног Љубе Седлара, која се чује у одјави. Ту песму смо Мики и ја обрадили за серију. Још седамдесетих, требало је да је отпевамо у групи „Сунцокрет” за Љубин албум у трогласном аранжману, али се то, нажалост, тада није десило. На моју велику радост, стигла је сада, када јој је заиста било време. И звучи свеже, искрено, као да је одувек чекала овај тренутак. Бојана Стаменов ју је певала из срца и то се чује, а ја сам овог пута певала у песми пратеће вокале.
Владимир Бијелић
