INTERVJU - ANDRAŠ URBAN, UPRAVNIK NOVOSADSKOG POZORIŠTA: Pozorište mora da ostane živo, a ne da postane muzejska priča

O gostovanjima, novim rediteljskim imenima, odnosu pozorišta prema društvu u kojem nastaje, ali i potrebi da se ansambl podmladi, razgovarali smo sa upravnikom i rediteljem Andrašem Urbanom.

Iza Ujvideki sinhaza je veoma aktivno leto. Vaša „Utopija” je imala niz zapaženih gostovanja, najavljeni su i novi nastupi u inostranstvu. Koliko ste zadovoljni prisustvom pozorišta na festivalskoj sceni?

– Čak i u ovakvim okolnostima, kada je samo postojanje festivala ponegde dovedeno u pitanje, mi smo zaista mnogo gostovali. Bili smo u Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Mađarskoj, Rumuniji, igrali smo „Utopiju”i na Nišvil džez teatar festivalu, gde smo dobili glavnu nagradu. S tom predstavom smo gostovali i u Segedinu, Đeru... Iskreno, toliko smo putovali da smo gotovo došli do granice posle koje bi još veći broj nastupa mogao da ide na štetu našeg rada u matičnom pozorištu. U narednom periodu učestvovaćemo na festivalu „Dezire” u Subotici, gostovaćemo u Kragujevcu sa predstavom „1981”, a u januaru nas očekuje i izvođenje „Utopije” u Liježu. Mislim da je to izvanredno.

Kakvi su planovi za novu sezonu, imajući u vidu finansijske okolnosti, ali i mogućnosti glumačkog ansambla?

– Uvek je pomalo smešno kada govorimo o pozorišnoj sezoni, jer ona traje od septembra do juna, dok se finansijski planovi i budžet prave za kalendarsku godinu, od januara do decembra. Ipak, imamo jasan plan i ne vidim razlog da ga ne ostvarimo, pod uslovom da budžet obezbedi potrebnu podršku. 

Sezonu smo otvorili Takmičenjem vojvođanskih mađarskih dramskih pisaca, pri čemu smo prvi put u 24 godine dugoj tradiciji obezbedili titl na srpskom jeziku, a tu praksu nameravamo da nastavimo. Početkom septembra započeli smo probe predstave „Život je san”, prema Kalderonovom baroknom komadu, u režiji Selme Spahić iz Sarajeva. Mislim da će to biti veoma uzbudljiva predstava. Originalni tekst postavlja pitanja slobodne volje, a Selma ga smešta u savremeni okvir, preispitujući granice slobode u kapitalističkom svetu u kojem živimo. Zašto ne želimo da pobegnemo čak ni onda kada nam je loše? Zašto smo spremniji da prihvatimo određenu vrstu ropstva ili patnje nego da izaberemo slobodu? Predstava će se baviti i mladima, a u njoj učestvuju i studenti novosadske Akademije umetnosti.

Početkom novembra Laslo Keseg, reditelj iz Mađarske rođen u Subotici, počinje rad na mjuziklu „Spamalot”, nastalom na osnovu filmskog sveta Montija Pajtona. To će verovatno biti naš najveći projekat u ovoj sezoni. Angažovaćemo i gostujuće glumce iz drugih pozorišta, kao i mlade sa AUNS. Nadamo se da će predstava naići na dobar odziv novosadske publike. Pored ta dva projekta, do kraja godine i sam ću raditi jednu predstavu, uslovno rečeno poluof produkciju „ La Divina Commedia, La Divina Politica”, sa znatno manjim budžetom. Ona je na liniji naših predstava pod okriljem projekta „Kabarea Pikolo Grande” u okviru kojeg su nastale i „„Distopija” Roberta Lenadra i Utopija”. Reč je o projektu koji će nastajati uporedo sa našim ostalim poslovima.

Šta nas očekuje u drugom delu sezone?

– Sredinom januara Mirko Radonjić, reditelj iz Crne Gore, počinje rad na Šekspirovom „Antoniju i Kleopatri”. Radonjić izuzetno dobro sarađuje sa glumcima, naročito na psihološkom planu, što smo mogli da vidimo i nedavno na Takmičenju vojvođanskih mađarskih dramskih pisaca, na kojem je nagrađen. Njegova predstava će se u osnovi baviti odnosom Istoka i Zapada, a samim tim i Balkanom, sučeljavanjem različitosti i odnosom prema drugom i drugačijem. Kroz kvir optiku dekonstruisaće tradicionalnu ulogu muškarca. Naravno, baviće se i ljubavlju i ratom. Reditelj je to artikulisao kroz ideju da je i ljubav svojevrsni rat. Inače, Kleopatru će igrati mladi glumac sa Akademije. Dakle, muškarac će tumačiti ženu koju rimski svet ne prihvata. Premijeru očekujemo oko 20. marta. Posle toga nam dolazi Veljko Mićunović, koji će režirati „Republiku sreće”, prema tekstu britanskog dramskog pisca Martina Krimpa. Predstava će se na svoj način baviti vremenom u kojem i sreća i sloboda postaju obavezni društveni imperativi, u kojem se kolektivna kriza nameće kao pojedinačna odgovornost. Premijera je planirana za kraj maja. Već tada započećemo i pripreme jednog manjeg, veoma ličnog projekta Ive Milošević, koji će se baviti depresijom i životom sa njom. To je nešto što pripremamo za početak naredne sezone.

Zanimljivo je da ste ne samo okupili reditelje različitih poetika, nego ste napravili i jasan otklon od ustaljene prakse da se ista rediteljska imena neprestano smenjuju na repertoarima naših pozorišta.

– Kada pogledam ovogodišnji plan, mislim da je zaista pred nama odlična sezonu. Reč je o rediteljima koji su se već dokazali svojim radom, koji su prepoznatljivi i popularni, ali istovremeno unose određenu svežinu. Selma, Veljko, Mirko – svako od njih predstavlja drugačiji vid pozorišta. Ono što im je zajedničko jeste da se vrlo eksplicitno bave društvom u kojem živimo i problemima savremenog čoveka. Mislim da smo uspeli da sezonu jasno artikulišemo upravo u tom pravcu – kroz pitanja položaja čoveka, naročito mladih, u odnosu na svet i društvo koje ih okružuje.

Čini se da je to i jedna od važnih repertoarskih tendencija Ujvideki sinhaza: da ne izbegava preispitivanje stvarnosti?

– Mislim da je jedna od odlika našeg pozorišta to što, iako deluje na manjinskom jeziku, ono jeste pravo gradsko, urbano pozorište. Postajemo sve vidljiviji u gradu, imamo publiku čiji značajan deo uopšte nije mađarskog maternjeg jezika. 

Pored srpskog, sada imamo i titlove na ruskom, pa nam dolazi i ruska publika. Naravno, predstave koje se kritički bave društvom nisu nešto što postoji samo u Novosadskom pozorištu. Takve stvari dešavaju se i drugde, ali pre kao svojevrsni incidenti. U toku tri sezone dogodi se jedna „Hasanaginica” ili nešto slično, pa se pozorište posle poziva na tu predstavu kao na dokaz sopstvene otvorenosti. Međutim, ako pogledate ostatak repertoara, vidite da te vrednosti zapravo nisu njegov sastavni deo. Mislim da kod nas to nije slučaj. Nije reč o incidentu, već o konceptu. Izuzetno je važno da se pozorište ne zatvara u neki manjinski zabran. Uostalom, i u većinskom konceptu pozorišta često vidim tu potrebu da se čuva i gradi nekakva lažna tradicija, umesto da se otvoreno, kritički i progresivno bavimo problemima društva i čoveka. A time umetnost i treba da se bavi.

Na pozorište još uvek pomalo gledamo kao na nekakvu priredbu. Odete u nacionalni teatar, vidite velikog glumca, čujete nešto što potvrđuje vašu pripadnost određenoj naciji ili državi i svi smo srećni. Ali pozorište nije to. Ono je mnogo življa stvar. Ima sposobnost da vrlo eksplicitno i brzo reaguje na svet koji ga okružuje. I zato sam uveren u to da pozorište mora da ostane živo, a ne da postane muzejska priča ili sredstvo za očuvanje nekakve tradicije, koje se na kraju ne bavi ničim.

Još jedna karakteristika teatra koji vodite je otvorenost prema studentima Akademije umetnosti. Oni u vašim predstavama nisu samo statisti, lepa lica koja popunjavaju scenu, već neretko ravnopravni partneri iskusnim članovima ansambla?

– Veoma sam otvoren prema studentima i mladim glumcima. Želim da budu prisutni u našem pozorištu, ali problem je što nemamo mogućnost da ih zaposlimo. Ansambl Novosadskog pozorišta je, da se ne izrazim ružno, prilično ostareo. Nemamo mlade glumice i glumce koji su primljeni u stalni radni odnos. Snalazimo se kako znamo i umemo, pokušavamo da pronađemo način da ih angažujemo. Jer znam da je to podjednako važno i njima i nama. S druge strane, bilo bi besmisleno da se nalazimo dvesta metara od Akademije umetnosti, a da ne postoji saradnja sa mladim glumcima. I ja nemam nikakav problem s tim da student igra glavnu ulogu. I ansambl to prihvata, otvoren je prema novim ljudima, bez obzira na to da li će oni kasnije ostati vezani za naše pozorište ili će nastaviti svojim putem. Problem je što mi ne možemo da ih zadržimo, jer nemamo mogućnosti da ih zaposlimo. Čak i do sredstava za njihovo povremeno angažovanje dolazimo veoma teško. A podmlađivanje ansambla Novosadskog pozorišta je od prioritetnog značaja. To mora da se dogodi. Moramo uključiti nove ljude, jer se sastav ansambla godinama nije menjao. Istovremeno, unutar postojećeg ansambla i dalje imamo jezgro koje je izuzetno posvećeni svom poslu, otvoreni su za nova iskustva i spremni na ozbiljan, celodnevni rad, bez obzira na porodične i druge privatne obaveze. Ali mladost nam je neophodna. 

M. Stajić