ИНТЕРВЈУ - АНДРАШ УРБАН, УПРАВНИК НОВОСАДСКОГ ПОЗОРИШТА: Позориште мора да остане живо, а не да постане музејска прича

О гостовањима, новим редитељским именима, односу позоришта према друштву у којем настаје, али и потреби да се ансамбл подмлади, разговарали смо са управником и редитељем Андрашем Урбаном.

Иза Ујвидеки синхаза је веома активно лето. Ваша „Утопија” је имала низ запажених гостовања, најављени су и нови наступи у иностранству. Колико сте задовољни присуством позоришта на фестивалској сцени?

– Чак и у оваквим околностима, када је само постојање фестивала понегде доведено у питање, ми смо заиста много гостовали. Били смо у Бугарској, Северној Македонији, Мађарској, Румунији, играли смо „Утопију”и на Нишвил џез театар фестивалу, где смо добили главну награду. С том представом смо гостовали и у Сегедину, Ђеру... Искрено, толико смо путовали да смо готово дошли до границе после које би још већи број наступа могао да иде на штету нашег рада у матичном позоришту. У наредном периоду учествоваћемо на фестивалу „Дезире” у Суботици, гостоваћемо у Крагујевцу са представом „1981”, а у јануару нас очекује и извођење „Утопије” у Лијежу. Мислим да је то изванредно.

Какви су планови за нову сезону, имајући у виду финансијске околности, али и могућности глумачког ансамбла?

– Увек је помало смешно када говоримо о позоришној сезони, јер она траје од септембра до јуна, док се финансијски планови и буџет праве за календарску годину, од јануара до децембра. Ипак, имамо јасан план и не видим разлог да га не остваримо, под условом да буџет обезбеди потребну подршку. 

Сезону смо отворили Такмичењем војвођанских мађарских драмских писаца, при чему смо први пут у 24 године дугој традицији обезбедили титл на српском језику, а ту праксу намеравамо да наставимо. Почетком септембра започели смо пробе представе „Живот је сан”, према Калдероновом барокном комаду, у режији Селме Спахић из Сарајева. Мислим да ће то бити веома узбудљива представа. Оригинални текст поставља питања слободне воље, а Селма га смешта у савремени оквир, преиспитујући границе слободе у капиталистичком свету у којем живимо. Зашто не желимо да побегнемо чак ни онда када нам је лоше? Зашто смо спремнији да прихватимо одређену врсту ропства или патње него да изаберемо слободу? Представа ће се бавити и младима, а у њој учествују и студенти новосадске Академије уметности.

Почетком новембра Ласло Кесег, редитељ из Мађарске рођен у Суботици, почиње рад на мјузиклу „Спамалот”, насталом на основу филмског света Монтија Пајтона. То ће вероватно бити наш највећи пројекат у овој сезони. Ангажоваћемо и гостујуће глумце из других позоришта, као и младе са АУНС. Надамо се да ће представа наићи на добар одзив новосадске публике. Поред та два пројекта, до краја године и сам ћу радити једну представу, условно речено полуоф продукцију „ La Divina Commedia, La Divina Politica”, са знатно мањим буџетом. Она је на линији наших представа под окриљем пројекта „Кабареа Пиколо Гранде” у оквиру којег су настале и „„Дистопија” Роберта Ленадра и Утопија”. Реч је о пројекту који ће настајати упоредо са нашим осталим пословима.

Шта нас очекује у другом делу сезоне?

– Средином јануара Мирко Радоњић, редитељ из Црне Горе, почиње рад на Шекспировом „Антонију и Клеопатри”. Радоњић изузетно добро сарађује са глумцима, нарочито на психолошком плану, што смо могли да видимо и недавно на Такмичењу војвођанских мађарских драмских писаца, на којем је награђен. Његова представа ће се у основи бавити односом Истока и Запада, а самим тим и Балканом, сучељавањем различитости и односом према другом и другачијем. Кроз квир оптику деконструисаће традиционалну улогу мушкарца. Наравно, бавиће се и љубављу и ратом. Редитељ је то артикулисао кроз идеју да је и љубав својеврсни рат. Иначе, Клеопатру ће играти млади глумац са Академије. Дакле, мушкарац ће тумачити жену коју римски свет не прихвата. Премијеру очекујемо око 20. марта. После тога нам долази Вељко Мићуновић, који ће режирати „Републику среће”, према тексту британског драмског писца Мартина Кримпа. Представа ће се на свој начин бавити временом у којем и срећа и слобода постају обавезни друштвени императиви, у којем се колективна криза намеће као појединачна одговорност. Премијера је планирана за крај маја. Већ тада започећемо и припреме једног мањег, веома личног пројекта Иве Милошевић, који ће се бавити депресијом и животом са њом. То је нешто што припремамо за почетак наредне сезоне.

Занимљиво је да сте не само окупили редитеље различитих поетика, него сте направили и јасан отклон од устаљене праксе да се иста редитељска имена непрестано смењују на репертоарима наших позоришта.

– Када погледам овогодишњи план, мислим да је заиста пред нама одлична сезону. Реч је о редитељима који су се већ доказали својим радом, који су препознатљиви и популарни, али истовремено уносе одређену свежину. Селма, Вељко, Мирко – свако од њих представља другачији вид позоришта. Оно што им је заједничко јесте да се врло експлицитно баве друштвом у којем живимо и проблемима савременог човека. Мислим да смо успели да сезону јасно артикулишемо управо у том правцу – кроз питања положаја човека, нарочито младих, у односу на свет и друштво које их окружује.

Чини се да је то и једна од важних репертоарских тенденција Ујвидеки синхаза: да не избегава преиспитивање стварности?

– Мислим да је једна од одлика нашег позоришта то што, иако делује на мањинском језику, оно јесте право градско, урбано позориште. Постајемо све видљивији у граду, имамо публику чији значајан део уопште није мађарског матерњег језика. 

Поред српског, сада имамо и титлове на руском, па нам долази и руска публика. Наравно, представе које се критички баве друштвом нису нешто што постоји само у Новосадском позоришту. Такве ствари дешавају се и другде, али пре као својеврсни инциденти. У току три сезоне догоди се једна „Хасанагиница” или нешто слично, па се позориште после позива на ту представу као на доказ сопствене отворености. Међутим, ако погледате остатак репертоара, видите да те вредности заправо нису његов саставни део. Мислим да код нас то није случај. Није реч о инциденту, већ о концепту. Изузетно је важно да се позориште не затвара у неки мањински забран. Уосталом, и у већинском концепту позоришта често видим ту потребу да се чува и гради некаква лажна традиција, уместо да се отворено, критички и прогресивно бавимо проблемима друштва и човека. А тиме уметност и треба да се бави.

На позориште још увек помало гледамо као на некакву приредбу. Одете у национални театар, видите великог глумца, чујете нешто што потврђује вашу припадност одређеној нацији или држави и сви смо срећни. Али позориште није то. Оно је много живља ствар. Има способност да врло експлицитно и брзо реагује на свет који га окружује. И зато сам уверен у то да позориште мора да остане живо, а не да постане музејска прича или средство за очување некакве традиције, које се на крају не бави ничим.

Још једна карактеристика театра који водите је отвореност према студентима Академије уметности. Они у вашим представама нису само статисти, лепа лица која попуњавају сцену, већ неретко равноправни партнери искусним члановима ансамбла?

– Веома сам отворен према студентима и младим глумцима. Желим да буду присутни у нашем позоришту, али проблем је што немамо могућност да их запослимо. Ансамбл Новосадског позоришта је, да се не изразим ружно, прилично остарео. Немамо младе глумице и глумце који су примљени у стални радни однос. Сналазимо се како знамо и умемо, покушавамо да пронађемо начин да их ангажујемо. Јер знам да је то подједнако важно и њима и нама. С друге стране, било би бесмислено да се налазимо двеста метара од Академије уметности, а да не постоји сарадња са младим глумцима. И ја немам никакав проблем с тим да студент игра главну улогу. И ансамбл то прихвата, отворен је према новим људима, без обзира на то да ли ће они касније остати везани за наше позориште или ће наставити својим путем. Проблем је што ми не можемо да их задржимо, јер немамо могућности да их запослимо. Чак и до средстава за њихово повремено ангажовање долазимо веома тешко. А подмлађивање ансамбла Новосадског позоришта је од приоритетног значаја. То мора да се догоди. Морамо укључити нове људе, јер се састав ансамбла годинама није мењао. Истовремено, унутар постојећег ансамбла и даље имамо језгро које је изузетно посвећени свом послу, отворени су за нова искуства и спремни на озбиљан, целодневни рад, без обзира на породичне и друге приватне обавезе. Али младост нам је неопходна. 

М. Стајић