INTERVJU: JAKOPO GODANI, KOREOGRAF Moja uloga je da eksperimentišem

Jakopo Godani, koreograf iz Italije, sa impresivnom svetskom karijerom, koju je razvio najviše kao igrač u čuvenoj trupi Vilijama Forsajta, u Frankfurtu. Godani je do sada već posećivao našu zemlju, kao gost Beogradskog festivala igre, a sada u Srpskom narodnom pozorištu režira „Igru senki”, fragment predstave „Dobre vibracije”.

Kada pomislimo na plesače, scenu, naslov komada, deluje intrigantno. Šta želite sa tom „Igrom senki” da prikažete?

- Moj rad, što se tiče koreografije, veoma je tehnički zahtevan. Volim da radim na pokretu, razvijanju ideja na sceni, ali u krajnjoj instanci, na nadrealnom, na kreiranju specifične atmosfere u pozorišnoj sali. Ne tražim tu elemente iz svakodnevice ili normalnosti. Volim da izmišljam i unosim inovacije koje nas izmeštaju iz realnosti. Želim da moja dela uvuke ljude unutra i hipnotišu ih. Ponekad uspem, ponekad ne, ali upravo zbog svega toga ja ovaj komad zovem „Igra senki”. Likovi koje koristim ponekad nemaju lica, nose barokne kostime, veoma živopisne i kreću se, bolje reći lutaju, u prostoru koji je poput snoviđenja. Želim da kreiram nesvakidašnje iskustvo. Još uvek smo u fazi stvaranja, teško je opisati dete pre nego što se rodi, ali to je ono ka čemu težim (smeh).

Kako se osećate ovde, gde nas neko još uvek može smatrati nedovoljno razvijenim u pogledu odnosa prema kulturi?

- Ljudi koji imaju takve predrasude su idioti! Kada dođete u Srbiju, vidite Beogradski festival igre koji vodi Aja Jung, jedan od najvažnijih festivala u svetu, a to vam mogu reći jer ne možete lako na svetu naći festival koji zove tako velika imena i važne plesne trupe. Ples živi i kroz 27 plesača u Srpskom narodnom pozorištu koji dolaze iz celog sveta. I to je odgovor na vaše pitanje. Stvari se dešavaju tamo gde se dešavaju. Nismo više u osamdesetim, kada je bilo mnogo više para u kulturi, pa se moglo živeti u Briselu kao slobodan umetnik, ili u Parizu. 

Učinimo da umetnost bude kultura i obrazovanje, ono što ljudima treba

Današnjica ne funkcioniše više tako. Takozvane male kulture koje su preostale u tim velikim sredinama, postale su institucionalizovane. A institucije imaju svoje zakone, pravila, dužnosti, tako da se sada kiseonik za vatru kreativnosti ne nalazi više tamo. Vi ste ovde zemlja koja raste. Isto to bih mogao da kažem za Španiju. Kada ste u takvim zemljama, vi to možete da osetite. Nema depresije, kao u Evropi. Žaljenja kako je ekonomija u krizi. 

U Srbiji imate dve baletske kompanije udaljene 100 kilometara jednu od druge, koje upošljavaju igrače iz inostranstva. To je već samo po sebi puno.

Šta je za vas ključno u procesu stvaranja. Od čega ste naučili da polazi koreografija. Da li je to od knjige, muzike, tela... 

- To je ples. Kada počnete da stvarate koreografiju, ples postane jezik tela. Ali, ples je i jezik uma. Bez inteligentnog dela mozga, telo ne radi. Pokret tela je fizička manifestacija inteligencije. To je jedna neverovatna mašina. Moja uloga je da eksperimentišem sa tim. Sa telom, umom, inteligencijom... Radim koreografije koje su izazovne, kompleksne, veoma koordinisane, umetničke, dinamične, muzikalne,m kreativne... U isto vreme, tehnički aspekti izvedbe su mi jako bitni. Kao da vozite Formulu 1.

Ili svirate džez (smeh).

- Apsolutno! To vam je kao da ste umetnički direktor brendova kao što su „Prada” ili „Guči”. Želite sve što možete iz istorije, kulture, da stvorite nešto savremeno, nešto elegantno, što otvara prostor za virtuoznost. Tu ja počinjem. Sve drugo, dolazi posle. 

Recimo da na svet dolazite goli. Onda počinjete da rastete, učite nove stvari, počinjete da se oblačite, radite nešto i to onda postaje muzika vašeg života. Vaš posao. Način na koji se oblačite postaje vaš stil. U baletu sve to postaje muzički skor i kostimografija. Vaši prijatelji postaju vaša grupa u mojoj koreografiji. Moj rad je poput socijalnog eksperimenta, veoma je interesantan. Vi morate staviti ljude na prvo mesto. Kada bi umetnost funkcionisala samo na principu originalnosti, kada ne bi imala u fokusu ljudski razvoj, postala bi veštačka. Posrati se po zidu i razmraljti to, verovatno je već urađeno. Posrati se nekome po glavi, shvatiti da to još niko nije radio, pa postaviti to na scenu, ne bi imalo nikakvog smisla. Ovakva vrsta provokacije bila je interesantna sve do kraja devedesetih, jer smo pokušavali da se dokažemo u društvu sa tako puno toga. Danas imamo umetnike koji rade soft-porn na nivou „samo za ljubitelje” (only fans - plaćeni onlajn kanali - prim. nov.). Četrnaestogodišnje devojčice šetaju unaokolo u čizmicama i šorcićima nabijenim u dupe. Da je neko to uradio pre četrdeset godina, roditelji bi mu odlepili, a danas ih ‘ladno puštaju. Nema više tako puno toga da se osvoji, da se borimo za to. U ovom, veštačkom smislu, naravno. Odeća, šminka, zabavljanje, seks, sve je manje toga što ne možemo ili ne smemo. Ako si umetnik, moraš da sebi daš neki humanistički zadatak, radiš na stvaranju boljeg čoveka i društva. Zato insistiram ne na selekciji po principu dobar/ loš plesač, nego po principu sa kim mogu da ostvarim interakciju. Zanimaju me plesači koji su otvoreni, a onda pokušam zajedno sa njima da odem negde gde nismo bili. Ako nema toga, onda nema ničega. Možemo samo da poslujemo, odemo na odmor, a posle toga, ništa ne ostane od nas osim onog što imamo na društvenim medijima, gde svi deluju da žive najbolji život. Hajde da učinimo da umetnost bude kultura i obrazovanje, ono što ljudima i treba.