ИНТЕРВЈУ: ЈАКОПО ГОДАНИ, КОРЕОГРАФ Моја улога је да експериментишем

Јакопо Годани, кореограф из Италије, са импресивном светском каријером, коју је развио највише као играч у чувеној трупи Вилијама Форсајта, у Франкфурту. Годани је до сада већ посећивао нашу земљу, као гост Београдског фестивала игре, а сада у Српском народном позоришту режира „Игру сенки”, фрагмент представе „Добре вибрације”.

Када помислимо на плесаче, сцену, наслов комада, делује интригантно. Шта желите са том „Игром сенки” да прикажете?

- Мој рад, што се тиче кореографије, веома је технички захтеван. Волим да радим на покрету, развијању идеја на сцени, али у крајњој инстанци, на надреалном, на креирању специфичне атмосфере у позоришној сали. Не тражим ту елементе из свакодневице или нормалности. Волим да измишљам и уносим иновације које нас измештају из реалности. Желим да моја дела увуке људе унутра и хипнотишу их. Понекад успем, понекад не, али управо због свега тога ја овај комад зовем „Игра сенки”. Ликови које користим понекад немају лица, носе барокне костиме, веома живописне и крећу се, боље рећи лутају, у простору који је попут сновиђења. Желим да креирам несвакидашње искуство. Још увек смо у фази стварања, тешко је описати дете пре него што се роди, али то је оно ка чему тежим (смех).

Kако се осећате овде, где нас неко још увек може сматрати недовољно развијеним у погледу односа према култури?

- Људи који имају такве предрасуде су идиоти! Када дођете у Србију, видите Београдски фестивал игре који води Аја Јунг, један од најважнијих фестивала у свету, а то вам могу рећи јер не можете лако на свету наћи фестивал који зове тако велика имена и важне плесне трупе. Плес живи и кроз 27 плесача у Српском народном позоришту који долазе из целог света. И то је одговор на ваше питање. Ствари се дешавају тамо где се дешавају. Нисмо више у осамдесетим, када је било много више пара у култури, па се могло живети у Бриселу као слободан уметник, или у Паризу. 

Учинимо да уметност буде култура и образовање, оно што људима треба

Данашњица не функционише више тако. Такозване мале културе које су преостале у тим великим срединама, постале су институционализоване. А институције имају своје законе, правила, дужности, тако да се сада кисеоник за ватру креативности не налази више тамо. Ви сте овде земља која расте. Исто то бих могао да кажем за Шпанију. Када сте у таквим земљама, ви то можете да осетите. Нема депресије, као у Европи. Жаљења како је економија у кризи. 

У Србији имате две балетске компаније удаљене 100 километара једну од друге, које упошљавају играче из иностранства. То је већ само по себи пуно.

Шта је за вас кључно у процесу стварања. Од чега сте научили да полази кореографија. Да ли је то од књиге, музике, тела... 

- То је плес. Када почнете да стварате кореографију, плес постане језик тела. Али, плес је и језик ума. Без интелигентног дела мозга, тело не ради. Покрет тела је физичка манифестација интелигенције. То је једна невероватна машина. Моја улога је да експериментишем са тим. Са телом, умом, интелигенцијом... Радим кореографије које су изазовне, комплексне, веома координисане, уметничке, динамичне, музикалне,м креативне... У исто време, технички аспекти изведбе су ми јако битни. Као да возите Формулу 1.

Или свирате џез (смех).

- Апсолутно! То вам је као да сте уметнички директор брендова као што су „Прада” или „Гучи”. Желите све што можете из историје, културе, да створите нешто савремено, нешто елегантно, што отвара простор за виртуозност. Ту ја почињем. Све друго, долази после. 

Рецимо да на свет долазите голи. Онда почињете да растете, учите нове ствари, почињете да се облачите, радите нешто и то онда постаје музика вашег живота. Ваш посао. Начин на који се облачите постаје ваш стил. У балету све то постаје музички скор и костимографија. Ваши пријатељи постају ваша група у мојој кореографији. Мој рад је попут социјалног експеримента, веома је интересантан. Ви морате ставити људе на прво место. Када би уметност функционисала само на принципу оригиналности, када не би имала у фокусу људски развој, постала би вештачка. Посрати се по зиду и размраљти то, вероватно је већ урађено. Посрати се некоме по глави, схватити да то још нико није радио, па поставити то на сцену, не би имало никаквог смисла. Оваква врста провокације била је интересантна све до краја деведесетих, јер смо покушавали да се докажемо у друштву са тако пуно тога. Данас имамо уметнике који раде софт-порн на нивоу „само за љубитеље” (only fans - плаћени онлајн канали - прим. нов.). Четрнаестогодишње девојчице шетају унаоколо у чизмицама и шорцићима набијеним у дупе. Да је неко то урадио пре четрдесет година, родитељи би му одлепили, а данас их ‘ладно пуштају. Нема више тако пуно тога да се освоји, да се боримо за то. У овом, вештачком смислу, наравно. Одећа, шминка, забављање, секс, све је мање тога што не можемо или не смемо. Ако си уметник, мораш да себи даш неки хуманистички задатак, радиш на стварању бољег човека и друштва. Зато инсистирам не на селекцији по принципу добар/ лош плесач, него по принципу са ким могу да остварим интеракцију. Занимају ме плесачи који су отворени, а онда покушам заједно са њима да одем негде где нисмо били. Ако нема тога, онда нема ничега. Можемо само да послујемо, одемо на одмор, а после тога, ништа не остане од нас осим оног што имамо на друштвеним медијима, где сви делују да живе најбољи живот. Хајде да учинимо да уметност буде култура и образовање, оно што људима и треба.