KRIZA DEMOKRATIJE, NEKAD I SAD Novi Tvrđava teatar u Čortanovcima poziva da se ne ućutkuje Sokrat

Da novost bude veća, ovaj se termin uglavnom odnosio na ljude koji su nešto zabrljali, nisu bili dovoljno kul ili su se usudili nešto reći protiv nekih normi. Tako su preko noći mnogi ostajali bez posla, karijera, pogotovo u granicama zapadne, vouk kulture, koja se smatra buđenjem iz ružnog sna rasizma, homofobije, seksizma... 

Sokrat je ostao bez života, a kako je to on kenselovan i zašto nam je to danas važno, pokušava da progovori predstava „Ućutkivanje Sokrata” Hauarda Brentona, u režiji Nebojše Bradića i produkciji Bitef teatra i Centra za kulturu Tivat, viđena u sredu na otvaranju Novog tvrđava teatra u Čortanovcima, koji se ove godine i održava pod sloganom „Ne ućutkujte Sokrata”.

Brenton je engleski pisac najpoznatiji po provokativnim delima„“Rimljani u Britaniji” i „Pravda” iz druge polovine 20. veka. Prvim je uporedio imperijalizam antičke republike sa pretenzijama britanske krune u Irskoj, a drugom dramom, koju je napisao sa nešto poznatijim kolegom Dejvidom Herom, satirički je prikazao odnos medija u kreiranju društvene stvarnosti i politike. 

„Kenselovanje  Sokrata” ili „Ućutkivanje Sokrata”, kako glasi prevod u naslovu naše predstave, drama je nastala u predvečerje Bregzita, po mnogima podrivajući tada još uvek relativno visoko mišljenje o demokratiji. Kao što je većina odlučila da Velika Britanija izađe iz Evropske unije, većina je odlučila i o Sokratovoj sudbini. Međutim, iako optužen i osuđen da bogohuli, kvari omladinu i „loše stvari čini dobrim”, on je na nekin način konačni čin izabrao sam i popio otrov, iako je postojala mogućnost da bude prognan. 

Deluje da se mnogo toga podrazumeva kada je reč o Sokratu, međutim, Brenton je vrlo vešto u tkivo drame utkao više nego delove biografske, romantično-filozofske Platonove vizije ovog nesumnjivo velikog čoveka i mislioca. Doslednost etičkim principima, poštovanje zakona, duboku veru u snagu duše i uma, izbor da umre u demokratiji, radije nego da izbegne i živi negde drugde, Brenton je nadogradio savremenim poimanjem dužnosti i slobode, kontekstualizujući njegov slučaj u okviru porodične drame. 

Likovi pomalo podsećaju na antičke kipove

Iako liči na antičkog junaka, Sokrat u Brentonovoj drami postaje i obični čovek, muž, otac, a luk njegove psihologije ocrtava se i u nastojanju da bude poput bogova. Nekoristoljubivost i motivisanost da se spoznaju granice znanja, često se pretapaju u društveno nepoželjne osobine, da bi drama postala i rasprava između onih kojima filozofija nije ništa drugo do zapetljavanja i pametovanja. 

Vrlo potentnu književnu i filozofsku dramaturgiju komada, Brenton ispisuje kroz svega četiri-pet likova. Uz Sokrata, tu su njegova žena i ljubavnica, jedan prijatelj, i tamničar, odnosno dželat. Osim Sokratovih unutrašnjih previranja, oni ispostavljaju i teme poput položaja žena, robova, nižih slojeva atinskog društva, odnos verovanja i znanja, rituala i razuma... 

Nema tužitelja, nema porote, nema atinskog naroda. Sve je rečeno između navedenih likova i to je ono što dramu čini veoma potentnom u književnom smislu, dok u pozorišnom, ostavlja je usmerenu prvenstveno na retoričke sposobnosti glumaca. 

Bradić je režiju sproveo kroz trodelnu, stepeničnu strukturu na kojoj likovi sede ili stoje, jedva pomalo se krećući, podsećajući pomalo na antičke kipove. Na njih je predstava zaista mogla da se osloni, bilo da je reč o pomalo frivolnoj, nadahnutoj igri Bojana Dimitrijevića kao Sokrata, Jugoslava Krajnova kao njegovog prijatelja, a zatim i u potpunoj promeni Sokratovog tamničara, Sanje Ristić Krajnov kao Sokratove žene i Jelene Stupljanin kao Sokratove ljubavnice, odnosno miljenice velikih ljudi Atine. 

Dimitrijević se poigrava, kao da se dobronamerno šali sa svojim sagovornicima, dok upija svaku njihovu reč i isijava mudrost, ali i ispija svaku čašu životnih sokova. Sokrat se ne libi da prema sebi bude najoštriji kritičar, ne optužujući one koji su ga optužili, iako tako izneverava svoje najbliže, što je pojačano izborom mlađeg lika (glumca) od Sokratovih stvarnih godina tokom suđenja i smrtnog ishoda (71). 

Jugoslav Krajnov na momente veoma eksplozivnih ekspresijama, promenama držanja tela, tona, izraza, pa i boje lica, osim što igra dva važna lika u Brentonovoj drami o Sokratu, uspeva da pored njih oslika i koliko je uticajan Sokrat u atinskom društvu, odnosno njegova pojava kao svojevrsnog ideala čoveka. 

Sanja Ristić Krajnov je prvenstveno borbena supruga, veoma prgava i ljuta kada se radi o državi i njenim pitanjima. Sva njena filozofija jesu njen muž, njena deca i porodica. Tu vrstu intime nema Sokratova ljubavnica, ali Jelena Stupljanin je igra sa mnogo ponosa i držanja da je upravo država jedino polje interesa svakog čoveka, iako muškarci pretenduju da je to samo njihova igračka. 

Možda je i suviše tema, motiva, podteksta i konteksta, potvrda da je glupost neuništiva, a zlo brže od dobra. Možda u predstavi i nema mnogo jasnijih ili direktnijih poveznica sa onim što se kao aktuelnim ovde u Srbiji može nazvati krizom demokratije, ali ima jedna trivija koja odnose u predstavi čini još složenijom – izvode je glumci koji su u stvarnosti dva bračna para. Ostaje pitanje, ko je danas Sokrat?